Aleksandar Baljak, aforističar - Dribling duha na malom prostoru

Ako je društvo onakvo kakav je narod, onda smo bez rezerve krivi za sve neveselo što nas je snašlo. A to "sve" pruža neiscrpnu inspiraciju satiričarima, iako jedan od najuspešnijih među njima tvrdi da je svako vreme inspirativno za pravog aforističara, koji pomoću višeznačnosti, metafora i simbolike jasno deli kratku književnu formu od pukog kafanskog naklapanja

Shvatio je na samom početku karijere da za organe vlasti svaki napisani aforizam predstavlja verbalni delikt, a svaka objavljena knjiga aforizama mitraljesko gnezdo, ali taj fakat nije pokolebao Aleksandra Baljka da istraje u svojoj 38 godina dugoj aforističarskoj misiji koja za cilj ima izvrtanje na postavu naše svakolike stvarnosti. Revnosni hroničar, analitičar i prvenstveno kritičar svih političkih, kulturnih, sportskih i ostalih društvenih anomalija, kad je mnogim intelektualcima bilo "vuna, Kićo", nije prezao da se pozabavi Titovim likom i delom, čime je stekao neskrivene simpatije svih onih koji su jasno naslućivali kud plovi jugoslovenski brod.

Njegovi aforizmi su, kako je jednom prilikom izjavio, dribling duha na malom prostoru. Takođe, oni predstavljaju filtrat života, odnosno autentično i nepogrešivo svedočanstvo o istorijskom trenutku u kojem su nastajali. Iz tog razloga slobodno bi se moglo konstatovati kako ljudi i događaji koji nisu bili predmet Baljkove satire i humora, u figurativnom smislu, zapravo nisu postojali i nisu se odigrali.

- Imao sam nepunih 20 godina kada sam napisao prvi aforizam. U to vreme više su me privlačile prirodne nauke, voleo sam matematiku i fiziku, a za ostale školske predmete nisam bio preterano zainteresovan. Prvi razred osnovne škole završio sam u rodnoj Crvenki, posle smo se preselili u Beograd, u jedan mali stan na Dorćolu - kaze Aleksandar Baljak na početku razgovora za MOZZART Sport.

Kako ste se uopšte zainteresovali za aforizme?

- Imao sam sreću da mi u ruke odmah dođe u to vreme najbolja zbirka aforizama, knjiga Brane Crnčevića "Govori kao što ćutiš". Smatram da je dobro kada potencijalni stvaralac već u početku dođe u kontakt s vrhunskim umetničkim vrednostima, iz toga može da vidi čemu treba težiti i kakav kvalitet valja postići. Posle čitanja Crnčevićeve knjige zaljubio sam se u aforizam, u kratku književnu formu koja od reči traži maksimum. Bio sam fasciniran odlikama dobrog aforizma: jezgrovitošću, mudrošću i duhovitošću. Ova minijaturna forma pogodovala je mom smislu za humor i mojoj nesklonosti opširnim izlaganjima. Jednostavno, pronašao sam sebe u aforizmu i u njemu boravim, evo, već 38 godina.

Koliko vam je trebalo vremena da se ohrabrite i napišete prvi aforizam?

- Uradio sam to spontano. Čitajući "Dnevnik jednog...", Crnčevićevu knjigu satiričnih priča i kratkih zapisa, prepisivao sam neke zanimljive i duhovite rečenice. A onda se desilo da sam, onako uzgred, zapisao i nekoliko svojih komentara. Ista stvar događala se i narednih dana. Od tog trenutka broj mojih zapisa rastao je geometrijskom progresijom, ali meni je bila potrebna čitava večnost da shvatim da je to zapravo početak pisanja, da je pisanje profesija kojom ću se baviti.

Kada su se ti pokušaji pretvorili u ono pravo?

- Za godinu dana napisao sam 10.000 "aforizama". Bilo je tu svega i svačega, tek ponekad bi sevnuo aforizam koji je ličio na nešto. Davao sam svojim drugarima da nešto od toga pročitaju i oni su me ohrabrivali govoreći da je to što radim sasvim dobro. A piscu početniku je podrška neophodna jer ga oslobađa stida. Eto, tako je to krenulo i više se nije moglo zaustaviti.

Sećate li se svog prvog napisanog aforizma na koji ste ponosni?

- Među aforizmima koje sam napisao početkom 1974. jedan je bio proročki tačan. Glasio je: "Moja zemlja je mala, ali rastresita". Taj aforizam dobio je puno značenje dvadesetak godina kasnije, kad se raspala Jugoslavija, a evo potvrđuje se i na primeru Srbije koja gubi delove svoje teritorije. Srbija jeste po ukusu zapadnih moćnika, ali je problem u tome što oni vole udrobljeno.

Da li je za vas kao pisca bilo inspirativnije "ono" ili je to "ovo" vreme?

- Za pravog satiričara svako vreme je inspirativno. Period komunističkog jednoumlja tražio je od aforističara da govori ezopovskim jezikom, da više koriste dvosmislice i aluzije. U "ono" vreme dovijali smo se na razne načine da kažemo ono što se "nije smelo reći". Cenzura nas je sputavala, ali ujedno i "gurala" u literaturu. Bez višeznačnosti, metaforike i simbolike naše pisanje bilo bi samo ogoljena, direktna kritika. Više bi ličilo na psovku nego na književno delo.

Šta se promenilo stupanjem demokratije na scenu?

- Pored pozitivnih, bilo je i pogubnih stvari. Pojedini autori su bili zavedeni vremenom u kojem je gotovo sve moglo da se kaže, pa su se upustili u bespoštednu i ogoljenu kritiku, ne vodeći pri tom računa o književnim zahtevima. Danas sve može da se kaže, ali se to, izgleda, više nikoga ne tiče. Nekada je javna reč imala mnogo veću težinu, o "nepodobnim" aforizmima se raspravljalo čak i na sednicama visokih političkih foruma.

Zbog svog delovanja bili ste trn u oku režimu. Jeste li se našli nekada na nišanu "službe"?

- Srećom, nikada nisam bio na informativnom razgovoru, ali su me brižljivi "čuvari lika i dela" povremeno napadali na svojim sednicama i u novinama.

I kako ste se ponašali posle tih napada? Da li ste oštrili ili tupili pero?

- Zahvaljujući hrabrim urednicima "Studenta", kakav je bio, na primer, sadašnji ministar kulture Predrag Marković, nastavljao sam pisanje pojačanim tempom. Inače, Marković je 1985. godine dao ime Beogradskom aforističarskom krugu.

Je l’ zaista postoje likovi koji čitaju knjige po službenoj dužnosti, kao što to implicira jedan vaš aforizam?

- Naravno. Neki pisci su imali i lične pratioce. Spodoba zadužena za Matiju Bećkovića nije se ni krila, na književnim večerima uvek je sedela u prvom redu.

A da li se dogodilo da se "agent čitač", šarmiran piščevim (ne)delima, preobrazi u opozicionara?

- Ne verujem. Da su knjige na takve ljude imale makar i mali uticaj, oni bi sigurno odabrali neki časniji posao.

Znate li približno tačan broj aforizama koje ste napisali?

- Ne znam. Dnevno napišem 20-30, što znači da ih bude između sedam i deset hiljada godišnje. Pomnožite to sa 38 godina. Kod nas ima bezbroj povoda za pisanje aforizama, bitno mi je samo da stalno nešto čitam, da se stalno nalazim u šumi reči i sintagmi.

Da li početne ideje beležite na diktafonu, telefonu ili papiru?

- Sve beležim rukom, u sveske, a onda ono, po mom mišljenju najbolje, prerađujem i unosim u računar. Kad sam bio mlađi, ideje sam pamtio i kasnije ih sve zapisivao. Danas to nije moguće. Ako nešto ne zapišem odmah, to je najčešće izgubljeno za sva vremena.

Mora da ste bili veoma ponosni na sebe kad se vaše ime i prezime našlo u stihu jedne od kultnih pesama grupe Galija - "Korak do slobode"?

- Jedan stih te pesme učinio je više na popularizaciji aforizma i mog imena nego stotine objavljenih aforizam u brojnim omladinskim i studentskim listovima. Autora teksta Radomana Kanjevca upoznao sam na radiju, ali nisam znao da piše tekstove pesama za Galiju. A Nešu Galiju sam prvi put sreo tek nedavno.

Postoji li nagrada koju niste dobili?

- Dobio sam skoro sve nagrade koje se kod nas za satiru mogu dobiti. Kolega Čotrić i ja dobili smo nedavno i jednu nagradu u Libanu.

U jednom sazivu skupštine devedesetih godina našli ste se u ulozi narodnog poslanika. Kakav je danas vaš odnos prema aktivnom učestvovanju u politici?

- Devedesete godine prošlog veka bilo je doba kad sam osetio potrebu da se i politički angažujem. Posle prvog opozicionog skupa 1990. godine, na kojem je, sećam se, bio i pokojni Borislav Pekić, policija je iz čista mira ispred zgrade televizije nasrnula na nas. Jedva sam izbegao pendrek. Bilo je - ko ima u nogama, ne dobija po glavi. Sećam se da sam tada bio mnogo ljut zbog činjenice da neko bez razloga hoće da me mlati na ulici. Kad sam stigao kući, napisao sam možda i najbolje aforizme na temu policije ("Demonstranti su leđima brutalno nasrtali na pendreke iznenađenih policajaca"). Svestan da moje pisanje i pisanje mojih kolega nije dovoljno za promene, ušao sam u politiku. Naravno privremeno, a 2000. godine veselo sam izašao.

Hajde da se pozabavimo sportskom tematikom. Način na koji ste umakli podivljalom policajcu navodi na pomisao da ste se bavili atletikom…

- To je u izvesnom smislu tačno, voleo sam trčanje i fudbal. Nisam bio bogzna kakav fudbaler, ali sam davao dosta golova. Drugi su trčali i nameštali šanse, a ja sam samo prosleđivao loptu u mrežu. Bio sam prvak osnovne škole u šahu i član pionirskog tima Beograda koji je u Zagrebu "pregazio" svoje vršnjake.

Zvezda ili Partizan?

- Partizan!

Imate li običaj da se prošetate do stadiona?

- Ne. Ima dosta stvari koji mi smetaju na stadionu, zato praktikujem navijanje iz fotelje.

Šta je to što vam smeta na prestoničkim ulicama?

- Na prvom mestu - nekultura i nečistoća. Stanujem na Novom Beogradu, u prizemlju, i svakodnevno gledam kako ljudi bacaju kroz prozor kese s đubretom. Naš čovek je u stanju svašta da uradi kad misli da ga niko ne vidi. U Beogradu pritom postoje i ulice kojima od psećeg izmeta jednostavno ne može da se prođe.

Na koji način koristite vreme dokolice?

- Svakog dana brzim hodom pređem 10 kilometara. Posle tih šetnji osećam se kao preporođen.

DRŽAVA ODUMIRE, A U PAUZAMA PUŠI HAVANE!

Najbliže "sviranju klavira" Aleksandar Baljak je bio 1979. godine, kada je u prvom jesenjem broju lista Student objavio sledeći aforizam: "Ni dela ga neće nadživeti, toliko je besmrtan".

- To je bio prvi aforizam, a drugi je glasio: "Država odumire, a u pauzama puši havane". Da podsetim, Broz se bio upravo tada, početkom septembra, vratio sa Šeste konferencije nesvrstanih održane u Havani. U prvi mah izgledalo je da ćemo "leteti" i redakcija i ja, ali srećom, do toga nije došlo.

DA KNJIGA NIJE SPALJENA, CEO TIRAŽ BI PLANUO!

Možete li da izdvojite neke favorite među obiljem dobrih aforizama koje ste napisali?

- Naravno, nije svaki aforizam jednako vredan, niti mi tako izgleda. U svakoj knjizi bude izvestan broj aforizama koji se po kvalitetu izdvajaju. Na primer, u mojoj prvoj knjizi to su bili - "Toliko strašila, a prinosi mali" i "Da knjiga nije spaljena, ceo tiraž bi planuo"; u drugoj: "Mi smo bili pod Turcima još u ono vreme kada mnogi za Turke nisu ni znali"; u trećoj: "Svaka je vlast od Boga, samo je naša plač Majke Božje"; u četvrtoj: "Nas mogu samo malo da ubiju jer u nama života skoro da i nema"; u petoj: "Smešna je optužba da su Srbi planirali genocid. Kad su Srbi nešto planirali?" i "Svi Srbi ispod jedne šljive i svaki sa šljivom ispod oka. Oj, Srbijo, među šljivama!"

BALJKOVI SPORTSKI AFORIZMI

1. Malo je nedostajalo da pobedim sebe, ali sam ipak uspeo da se savladam.

2. Osećam se usrano. To znači da sam moralni pobednik.

3. Oni koji su sami sebi postali cilj, ne haju za promašaje.

4. U kladionici sam tri sata sastavljao dobitnu kombinaciju. Nema ‘leba bez motike.

5. Pre trke je bio favorit, a posle – opet konj.

6. Rezultat je nerešen: jedni su pobedili, a drugi su odneli pobedu.

7. Mogli smo da postanemo svetski prvaci u fudbalu, ali nam žreb nije bio naklonjen.

8. Koliko utakmica treba prodati da bi klub izašao iz krize?

9. Zlatna medalja sija od sreće što smo je mi osvojili.

10. Nismo iskoristili peterac, sedmerac i jedanaesterac, ali smo zato briljirali u desetercu.

11. Naši igrači se nisu videli na terenu. Zato je njihova igra bila nepovezana.

Piše : Milorad Plazinić

izvor :