Ema Pehlivanović, dizajnerka KIUI balans daske za decu - Dizajn za bolji, humaniji i pravedniji svet

Napraviti proizvod koji će moći da koristi što veći broj ljudi, bez obzira na njihove razlike i mogućnosti, okosnica je inkluzivnog dizajna. Akcenat na pravednom društvu koje nikog ne isključuje doprineo je da ovaj relativno novi koncept u dizajnu osvoji sve više poklonika. Jedna od njih je Ema Pehlivanović, master industrijskog dizajna, koja je u Konaku kneginje Ljubice na izložbi odabranih radova studenata FPU povodom 75 godina postojanja fakulteta, predstavila projekat "Inkluzivna igra - KIUI jedna daska, mnogo mogućnosti".

Upravo su mogućnosti tema našeg intervjua sa mladom dizajnerkom – od mogućnosti za razvoj inkluzivnog dizajna u Srbiji, preko šansi za veliki broj ranjivih grupa da bolje žive, do prilika za industrijske dizajnere u našoj zemlji da se usavršavaju i napreduju.

Gde su mogućnosti, tu su i ograničenja, a sagovornica portala eKapija u svom radu nastoji da ih prevazilazi. Dizajnirala je štaku koja omogućava lakše funkcionisanje ljudima koji moraju da koriste takvu vrstu pomagala, radila je na dizajnu escajga za obolele od artritisa, kao i na dizajnu ručnog sata za slabovide. Granice dizajna pomerila je i kao deo srpskog tima koji je učestvovao u dizajniranju eksponata Muzeja budućnosti u Dubaiju.

O svemu tome smo razgovarali, ali prvo nam je pažnju privukla - igračka. I to ne bilo kakva. KIUI je balansna daska koja kroz zabavu i igru omogućava psihomotorni, senzorni i prostorni razvoj deteta. Balans daska ima opciju kačenja posebnih jastuka koji su namenjeni za različite fizičke vežbe, vežbe pozicioniranja i udobnost, objašnjava sagovornica portala eKapija.

- KIUI podstiče kreativnost i slobodu za korišćenjem na razne načine u zavisnosti od toga šta detetu odgovara i kakve aktivnosti mu se dopadaju. Može da se koristi i kao ljuljaška, klackalica, ležaljka, tabla za crtanje, tobogan, kao i bilo koji drugi objekat u svetu igre i mašte. Razvijanje kroz zabavne aktivnosti izaziva pozitivne emocije koje utiču na motivaciju deteta da se igra i samim tim napreduje, ne zato što mora, već zato što želi – napominje Ema čiji se rad može videti na izložbi "Biti isti, biti poseban" u Konaku kneginje Ljubice do 10. decembra.

Projekat je prvenstveno usmeren ka deci sa poteškoćama u razvoju kojima je potrebna posebna pažnja i rad na rešavanju određenih problema.

- Međutim, s obzirom na to da je cilj ovog projekta inkluzivna igra, KIUI je namenjen svoj deci. Uz opciju adaptiranja balans daske u odnosu na mogućnosti i ograničenja deteta omogućava se igra i međusobni kontakt između dece sa i bez poteškoća u razvoju.

A kako je sve počelo? Ideja za KIUI je proizašla iz suočavanja sa širokim spektrom različitih potreba dece sa poteškoćama u razvoju i želje za kreiranjem rešenja koje na zabavan i veseo način adekvatno utiče na pravilan razvoj dece, kao i na ublažavanje posledica određenog invaliditeta ili potpuno uklanjanje istih.

U samom istraživanju i procesu razumevanja kompleksnosti ove teme, našoj sagovornici su od velike pomoći bili prof. dr. Vera Ilanković, kao i Ustanova za odojčad, decu i omladinu bez roditeljskog staranja iz Zvečanske ulice. Kako bi što bolje shvatila potrebe dece, dizajnerka je neko vreme provela sa mališanima iz Zvečanske ulice, pratila njihove dnevne aktivnosti, kao i korektivne vežbe koje sa njima obavljaju stručna lica.

- Mogu vam reći da je to bio jedan veoma emotivan proces, jer je zaista razumevanje toga da su to deca koja, kao i bilo koja druga, vole sve stvari koje inače vole deca i skoro uopšte ne obraćaju pažnju na svoja ograničenja, jedan od prvih, možda i najvažnijih, koraka ka promeni svesti društva – ističe Pehlivanović.

Sledeći korak koji treba da dovede do krajnjeg cilja – ulaska u proizvodnju i donošenja ove igračke na tržište – jeste testiranje sa edukatorima koji rade sa decom sa posebnim potrebama. Zatim slede još jedna verzija unapređenog dizajna, finansijski plan i potraga za investitorima.

- Testiranja zasad prolaze odlično, deci je daska veoma zabavna, ali u našem poslu je uvek dug taj put do konačnog izlaska proizvoda na tržište. Potencijalni investitori su domaći ili inostrani investicioni fondovi koji se bave decom sa posebnim potrebama. Sama izrada zahteva saradnju različitih struka, drvena daska se radi na jednom mestu, jastuci na drugom, plišane igračke na trećem, ali teoretski, sve bi to moglo da se proizvodi u Srbiji – napominje Ema Pehlivanović.

Zašto je važan inkluzivni dizajn – Rešenje problema sa kojima se ljudi susreću

Bio bi to pravi primer inkluzivnog dizajna, koncepta koji je naša sagovornica počela da istražuje na drugoj godini fakulteta. Već od srednje škole imala je tendenciju da se bavi rešavanjem konkretnih problema u odnosu na definisanje estetike. Zatim je na fakultetu pročitala knjigu "Dizajn za stvarni svet" Viktora Papaneka koja govori o važnosti postavljanja bitnih pitanja i rešavanja stvarnih problema sa kojima se ljudi susreću, kao i o odgovornosti koju industrijski dizajneri imaju s obzirom da im se pruža prilika da znatno utiču na svakodnevni život ljudi.

- Ta knjiga me je dodatno inspirisala da se bavim projektima za koje verujem da mogu pozitivno da utiču na naše društvo ili doprinesu poboljšanju kvaliteta života ljudi kojima je to potrebno. Smatram da inkluzivni dizajn ne treba da predstavlja prepreku, već izazov, jer je težnja ka tome da se ljudima pruže jednake prilike da učestvuju u društvu, nezavisno od njihovih razlika i mogućnosti, osnovni korak ka potpuno inkluzivnom društvu – veruje naša sagovornica.

Kako primećuje, poslednjih nekoliko godina u Srbiji postoji niz inicijativa za kreiranje inkluzivnog društva, koje se najviše odnose na uklanjanje arhitektonskih barijera, pogotovo u okviru školskih, lekarskih i drugih javnih ustanova, na kreiranje inkluzivnih modela obrazovanja, kao i na specijalizovano obrazovanje edukatora na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Na taj način se, dodaje, deca sa različitim potrebama dovode u međusobni kontakt, na osnovu čega se još od mlađeg perioda razvija empatija i normalizuje postojanje razlika između ljudi.

Ali, inkluzivnost u industrijskom dizajnu nije baš pravilo.

- Inkluzivnost u okviru industrijskog dizajna u Srbiji, uglavnom se svodi na projekte rađene u okvirima individualnih inicijativa ili startup kompanija. Rad na takvim projektima, zasad, nije dovoljno rasprostranjen, ali se definitivno primećuje da se na tome radi i da dizajneri sve češće u okviru svojih rešenja uzimaju u obzir razlike u mogućnostima i ograničenjima ljudi – kaže Pehlivanović.

Najveću prepreku razvoju inkluzivnog dizajna predstavlja manjak svesti o tome koliko su takvi projekti važni, smatra naša sagovornica. Finansijski aspekt se u Srbiji često pominje kao jedan od problema, međutim kada su inkluzivni projekti u pitanju, kako primećuje Pehlivanović, deluje kao da je problematičnije to što postoji manjak inicijative i same podrške takvim projektima, jer se o tim problemima ne razgovara onoliko koliko bi trebalo.

- Svakako mislim da je potrebna promena u pristupu celog procesa realizacije projekta - od investitora do dizajnera. Drago mi je da mogu da kažem da se na toj promeni pristupa uveliko radi na samom Fakultetu primenjenih umetnosti, kako na smeru industrijskog dizajna, tako i na drugim smerovima.

Od escajga za obolele od artritisa do Muzeja budućnosti u Dubaiju

Nije KUIU daska jedini projekat koji je naša sagovornica radila za specifičnu grupu ljudi. Dizajnirala je štaku čiji je fokus bio rešavanje problema sa kojima se susreću ljudi koji određeno vreme ili ceo život moraju koristiti takvu vrstu pomagala. Radila je i na dizajnu escajga za obolele od artritisa, koji ne mogu koristiti regularni escajg, kao i na dizajnu ručnog sata za slabovide.

Granice dizajna pomerila je i kao deo srpskog tima koji je učestvovao u dizajniranju eksponata Muzeja budućnosti u Dubaiju. To je, kako kaže, bilo nezaboravno iskustvo.

- Nakon četiri uzbudljive godine rada predstavili smo našu izložbu "JOURNEY OF THE PIONEERS" u Muzeju budućnosti u Dubaiju gde su posetioci mogli da istraže spekulativnu budućnost 2071. godine kako bi inspirisali vrstu akcija potrebnih da se danas sačuva planeta – otkriva Pehlivanović.

Uz pomoć naučnih eksperata, srpski tim je razvijao tehnički izvodljive koncepte, radio na pomeranju granica dizajna i tehnologija i kreirao narative čiji je cilj da prikažu pozitivnu budućnost i motivišu ljude da preduzmu potrebne korake danas kako bi imali bolje sutra.

- Bavili smo se i fizičkom produkcijom eksponata što je rezultiralo četvorometarskim pokretnim modelom svemirske stanice "HOPE", najvećim pokretnim planetarijumom na svetu i mnogim drugim zanimljivim objektima. Radila sam sa neverovatnim timom dizajnera i kreativnih ljudi, kao i sa elektroničarima, mašinskim inženjerima i stručnjacima iz raznih oblasti od kojih sam zaista mnogo naučila – napominje naša sagovornica.

Industrijski dizajn u Srbiji slabo razvijen

Ipak, uprkos velikom broju mladih talentovanih ljudi, industrijski dizajn u Srbiji je slabo razvijen. Danas se on koncentriše u okviru startup kompanija ili kroz freelance projekte, primećuje Pehlivanović dodajući da ima i firmi koje se aktivno bave industrijskim dizajnom, ali one svakako ne potražuju onoliki broj dizajnera koliko ih ima u Srbiji.

- Dosta dizajnera prelazi na rad u oblasti gaming industrije, marketinga i grafičkog dizajna ili rade za inostrane klijente. Deluje mi da budućnost industrijskog dizajna u Srbiji leži u startup-ima koji se sve češće pokreću na teritoriji Srbije. Nadam se da će to i da se nastavi – veruje mlada dizajnerka.

Problemi sa kojima se suočavaju industrijski dizajneri u Srbiji danas su mnogobrojni – od nerealnih zahteva vlasnika kompanija i kupaca, preko razvoja veštačke inteligencije koja preti da im uzme deo posla, do nedostatka perspektive i prilika za profesionalno usavršavanje.

- Kada je AI u pitanju, dosta ljudi se pribojava njegovog uticaja, mogu vam reći i da ja spadam u tu grupaciju. Sa druge strane, deluje mi da AI treba posmatrati kao jedan od alata koji može da se koristi u procesu promišljanja o dizajnu. Svaka inovacija donosi promene, nadam se da će i ove promene biti pozitivne.

Jedan od većih problema, prema mišljenju naše sagovornice, jeste nedostatak prilika da se dizajner zaista usavršava u okviru jedne oblasti industrijskog dizajna.

- Svako od nas ima različita interesovanja i motivacije i bilo bi idealno kada bi zapravo imali prostor i prilike da ta interesovanja ispratimo – dodaje.

Drugi problem koji je u vezi sa klijentima jeste odnos prema vremenu i rokovima.

- Ljudi žive sve bržim tempom i svi smo svesni da moramo da se adaptiramo na to, ali postoje neretko slučajevi gde se postavljaju veoma kratki rokovi za dizajn, koji neminovno utiču na kvalitet. Dobar dizajn zahteva određeni proces, vreme i promišljanje, a ako toga nema, samo rešenje možda neće ispuniti svoj pun potencijal – zaključuje Ema Pehlivanović.

M. Dedić

Ema Pehlivanović

Viktor Papanek

Vera Ilanković

KIUI

Biti isti biti poseban

deca sa poteškoćama u razvoju

industrijski dizajn

Muzej budućnosti

balansna daska

inkluzivna igra

Dizajn za stvarni svet

startap

najveći planetarijum na svetu