Srđan Stefanović, direktor Nacionalnog parka Đerdap - Otpad pored etno-vodenice

Bankarsku terminologiju zamenio je ekološko-šumarsko-vodno-arheološkom, iako je teško odgovarati za očuvanje nacionalnog parka i prirodnog rezervata u zemlji s mnoštvom protivrečnih državnih nadležnosti i niskom svešću o zaštiti tog bogatstva

Proreda, sanitarna seča, zaštita ornitološkog i ihtiološkog bogatstva - ovi pojmovi teško se uklapaju u CV jednog ekonomiste, stručnjaka za finansijsko računovodstvo.

Ipak, Srđan Stefanović, tridesettrogodišnji direktor Nacionalnog parka Đerdap, javnog preduzeća Vlade Srbije, već godinu i po „prespaja“ životno iskustvo zamenom bankarske za ekološko-šumarsko-vodno-arheološku terminologiju.

Po završetku studija na Višoj poslovnoj školi u Beogradu, u Komercijalnoj banci u Majdanpeku ubrzo je postao najmlađi rukovodilac, direktor, „ne samo na području opštine i Timočke krajine, već sigurno u srpskom bankarstvu“. Od marta 2009. direktor je jednog od pet, ali najvećeg među nacionalnim parkovima Srbije. Tu već nije bio najmlađi jer je i direktor između 2001. i 2005. bio iste dobi kad je počeo, a onaj sledeći koji je upravljao do njegovog dolaska bio je tek neznatno stariji. Stefanović je samo „deo principa“ jer, kako kaže, ovde su poslednjih desetak godina čelni u principu mladi ljudi.

Paralelna uloga

Dok govori „biljno-ekološkim jezikom“ o svojim poslovima stiče se utisak da ga to više zanima nego bankarstvo, ali i da je prošao neku stručnu obuku. „Ne, nisam se specijalizovao, to se nauči vremenom, možda i zato što je kreativnije od bankarstva. Rad u parku dopušta i da se dokažete da li ste i koliko sposobni ili nesposobni“.

„U principu, bankarstvo je krut posao, kao neki robovlasnički sistem. S vaše strane šaltera to izgleda lepo, uredno, našminkano. Uniforme, klima, nema vrućine, sve kako se poželeti može. Ali, s druge strane vidi se koliko je to naporno i teško, ako samo sekund niste koncentrisani možete da napravite grešku zbog koje možete da zažalite“, „opravdava“ Stefanović zamenu banke divljinom i ublažava iskaz da je i tu prednost male sredine jer se svi poznaju i greške se nekad lakše otklanjaju.

Međutim, baš veza s finansijama u lokalnoj sredini u njegovom životu odigrala je još jednu paralelnu ulogu. Negde 2005. učinilo mu se logičnim da se politički angažuje, a još logičnijim izbor G17 za učlanjenje jer se uglavnom bavi finansijama, a to je blisko njegovoj profesiji. „Na prvom mestu me privukao profesor Labus, a posle i Mlađan Dinkić. Kako god ih ko ocenjuje, oni su uspeli da u toj oblasti reše neke probleme koji su dotad bili nerešivi“, smatra on, kao i da je šteta za stranku i zemlju što su se kasnije razišli.

Elem, aktivnost u lokalnom odboru stranke uticala je na to da Vlada Srbije Stefanovića izabere za direktora ovog preduzeća koje sa svega 73 radnika, a trebalo bi ih još, najmanje do 119 jer je park veći od drugih, a s najmanje ljudi, brine o šumama, prirodi, divljači, ribama, arheološkim lokalitetima, pa i turizmu na prostoru od Golupca, maltene do izlaska Dunava iz Srbije. I rukovođenje nacionalnim parkovima podleže podeli po partijskom ključu, dva DS, dva DSS, a Đerdap G17 plus.

Uprkos raširenom uverenju da biti u toj stranci znači biti blizu i parama, iz ugla poslovanja i funkcionisanja zaštitnika ovog nacionalnog bogatstva nema takvog zaključka. Ne samo zbog stranke, nego i inače, naročito na lokalu, priča Stefanović, smatra se da biti javno preduzeće, pa još nacionalni park, znači sigurne plate, budžetske infuzije, da ništa ne nedostaje. „Jeste tako svuda po Evropi, oni su u principu na budžetu, ali kod nas nije. Prepušteni smo sami sebi.“

Iz budžeta ne dobijaju ni dinara, kategoričan je. Zarađuje se poglavito od seče šuma, dodaje. Doduše, izvor su i pojedini projekti, ali nacionalni park kao javno preduzeće na konkursima nema prednosti, u istoj je poziciji kao i privatni šumari, udruženja, manastirske šume... E, na to već može malo da utiče lobiranje, malo lična poznanstva. Tako se “iskreno da vam kažem“ u kriznoj 2009. došlo do nekih 20 miliona iz budžeta, ali to je 10 odsto prihoda. I taj novac bio je namenski, ne za plate, nego za puteve, za pošumljavanje.

Nacionalni park je dobio i od Ministarstva ekonomije novac za opremanje vizitorskog centra u sedištu firme u Donjem Milanovcu, gde bi posetilac „na prvu loptu“ trebalo da se upozna s ličnom kartom parka, od recepcije za najnužnije informacije, brošure i suvenire, do izložbi, virtuelne prezentacije i filma na nekoliko svetskih jezika... Za uređenje prostora od oko 700 kvadrata nedostaje oko četiri miliona dinara.

Popravka ličnosti

Primetnu energičnost naš sagovornik potkrepljuje pričom o svojoj generaciji - cilj mu je da uspe, da se bori za sebe, porodicu (živi još nevenčano sa suprugom koja je privatna preduzetnica), ali i da uči i - popravlja svoju ličnost. Devedesete su, kaže, dosta ljudi naučile da ne rade, da se izvlače, nameštaju. Treba pokoljenja da prođu da se to promeni, da se izađe iz inertnosti čija je šifra da se stalno misli da će sve probleme da reši neko drugi, pa i vršnjaci očekuju od države više nego što ona može da učini za njih. Ako je nekad tako i bilo, onda je to vreme prošlo, kaže.

Možete da budete vrhunski stručnjak, ali ako ste stalno u kući ili kafiću niko neće da vas primeti, kaže. Dok njemu nije mrsko da na terenu učestvuje u brojanju divljači ili seči šume, za poslove sakupljanja pet-ambalaže, gde postoji vodič, rukavice, džak i 15.000 dinara, možda i socijalno osiguranje, teško se nalaze zainteresovani.

Kad je došao u preduzeće prosečna plata bila je 28.000, njegova 64.000, a najniža 15.000 dinara. Bilo je i 46 miliona dinara duga za seču Upravi za šume. „Danas imamo svega devet miliona tog duga koji datira od 2000. Sad je 38.000 dinara prosek plate, a ja imam oko 78.000“, kaže Stefanović. Teškoće su, međutim, najpre u protivrečnosti što su javna preduzeća, reklo bi se, državna po ograničenjima, a ne i po prinadležnostima, pa recimo i za zapošljavanje neophodnih radnika važi ograničenje o smanjenju administracije.

Iz priče sa Stefanovićem naziru se i krupniji problemi zbog kojih su njegove odluke važnije. Kraj je, kao i čitava istočna Srbija, depopulizovan, mladi beže u gradove, san je Beograd, a s druge strane u konkretnim poslovima zaštite, od netaknute prirode ponad Kazana, pa do lokaliteta kakav je Lepenski vir sudaraju se i s veoma niskom ekološkom svešću.

Kad se već za razliku od mnogih, posle teških devedesetih vratio da bude uz porodicu, pa i kad prođe mandat, logično je pitanje gde vidi sebe posle pet godina. Ovde, ako se uslovi ne promene toliko da bude nemoguće školovanje dece kojoj se nada. I ako ga ne otera ovo drugo, teško je odgovarati za očuvanje nacionalnog parka i prirodnog rezervata u zemlji s toliko protivrečnih državnih nadležnosti i niskom svešću o zaštiti tog bogatstva oličenih i u činjenici da od Velikog Gradišta do đerdapske brane ima 80 divljih deponija.

U prilog tome priča gotovo anegdotski doživljaj. U reonu Brnjičkog potoka u golubačkoj opštini, takođe u zaštićenoj zoni, nedavno prilikom obilaska jedne udaljene vodenice i potencijalnog etno-odredišta, na kilometar i po od svake mogućnosti da se priđe drugačije nego pešice, videli su gomilu džakova sa otpadom.

„Valjda su ih na ramenima nosili“, nervira se i zaključuje: „Ekološka svest kod lokalnog stanovništva je neverovatno niska. Iako nacionalni park postoji već 21 godinu, a kao javno preduzeće 17 godina, pored angažovanja radnika, brojnih vorkšopova, edukacije, razgovora s lokalnim stanovništvom i učenicima u školama, nema dobrog rezultata.“

poziv na pretplatu na