Marina Maljković, košarkaški trener Bez suvišnih ograničenja

(Foto: mozzart sport)

Trenutno najuspešnija žena u domaćoj košarci nikada nije zauzdala vlastita interesovanja. Naprotiv, želela je da se dokaže na raznim poljima, a neka od njih bila su čak dijametralno suprotna, pa je bila član pozorišne trupe, bavila se umetničkom fotografijom i spremala se za studije psihologije, koje se igrom slučaja nisu dogodile.

Marina Maljković životnu filozofiju brani stavom po kome izbor jedne do dve stvari koje čine interesovanja limitira intelekt i nepotrebno ograničava

Direktna, komunikativna, precizna. Spremna za dogovor, uz želju da se od prihvaćenog ostvari što više. Tako funkcioniše i u košarci, i u odnosu s medijima. Bar je to bio slučaj s nama. Hoće da čuje, ima sugestiju, predlaže u cilju najboljeg, na taj način smo i realizovali priču za rubriku "Stvari lagane". Reč je o Marini Maljković, šefovici stručnog štaba košarkašica Partizana i ćerci proslavljenog trenera Božidara Maljkovića.

Ali kao i s većinom mladih ljudi koji su se obreli u ozbiljnim i brojnim obavezama, nije bilo jednostavno pronaći vreme za razgovor, a naročito za fotografisanje. Zbog toga smo u nekoliko dana s Marinom bili na tri lokacije. Najpre smo videli kako se provodi i zbog čega je izabrala kafe "Sanset" na Adi Ciganliji, u večeri kada su nastup imale popularne "Frajle", bend koji čine četiri dame izuzetnih muzičkih sposobnosti. Zatim smo se malo prošetali Ušćem, a onda smo otišli i do jedne u španskim tonovima obojene vinarije u centru Beograda. Za sve to postoji adekvatno objašnjenje i opis, ali krećemo redom, od noćnog provoda. Dakle, "Frajle" i "Sanset".

- Bila sam u društvu najbližih. Dve kume, Olga i Marta. Zaista su bitne za moj život, sa jednom se poznajem otkad pamtim, a drugu sam upoznala kasnije. Ne izlazim često i nemam favorizovano mesto, idem tamo gde smatram da može da mi bude interesantno. Te večeri bila sam u "Sansetu",uz "Frajle", upoznala sam ih u "Fridi" sasvim slučajno. Oduševila sam se, nikada ranije nisam tako nešto slušala. Prijaju mom senzibilitetu, bore se za sebe i vole to što rade. Prosto rečeno, kroz muziku "Frajli" se makar i na sekund u sećanju vraćam dragim uspomenama. S devojkama iz grupe sam u super odnosima, bile su i na utakmicama. Pre toga i nisu baš znale šta je sport i lopta, a-ha-ha.

Veče u "Sansetu" bilo je posebno i zbog košarkašica Partizana. U pitanju su tri visoke i lepe tamnopute devojke, Amerikanke Džasmin Stoun, Šina Mur i Latoja Vilijams. Uzgred budi rečeno, nijedna ekipa sa ovih prostora nikad u timu nije imala tri strankinje.

- Rekla bih da svako ko kvalitetno radi mora i kvalitetno da se odmori. Tako dolazi uspeh. Posle velike pobede nad turskim Bešiktašom, u povratku iz Turske, na aerodromu u Istanbulu, sreli smo "Frajle". Vraćale su se s nastupa u Dubaiju. Tu su se upoznale s košarkašicama Partizana i stvorila ideja da izađemo jedno veče kada nastupaju u Beogradu. Tek posle nekoliko meseci uspele smo da pronađemo slobodno veče. Dobro smo se provele i ostale do pola tri ujutru. Imale smo sutradan slobodan dan i mogle smo malo da se opustimo. Posle osvajanja Kupa, Amerikanke su čule tamburaše i bile fascinirane. Takav je bio utisak i s "Frajlama", koje izuzetno pevaju na engleskom, kao i na francuskom, španskom...

Različiti su muzički ukusi Marine Maljković. Kako sama ističe, melodija koja označava poziv na mobilnom telefonu je španska pesma, a na listi pesama koje često sluša nalaze se, recimo, i one od Tome Zdravkovića. Šareno, kao "Žikina Šarenica".

- Može se reći da sam to ja. Ne mislim na "Žikinu Šarenicu", već na različitost, a-ha-ha… Ne volim da se ljudi vezuju samo za jednu do dve stvari i da budu time ograničeni. Intelekt se ne limitira.

Iz "Sanseta" se selimo do Ušća. To je tek posebna priča za Marinu, pokušala je da je objasni što jednostavnije i morala da se vrati daleko unazad. Snažno je to sećanje praćeno jakom emocijom - bombardovanje Beograda i Srbije 1999. godine. Marina je teško podnela ono što nam se tada događalo. Iako nije bila tu dok su padale bombe, agresija je probudila osećaj velike potrebe za prijateljima u domovini. Dva dana po okončanju napada prvim avionom u kom je bilo slobodno mesto vratila se u Beograd.

- Za vreme bombardovanja bila sam u Partizu. Ne želim da budem patetična, ali sam sve to što se dogodilo teško doživela. Znam da glupo zvuči da neko ko je bio u Parizu priča o tome kako se osećao za vreme bombardovanja.U trenutku povratka imala sam pet ponuda na stolu od vrhunskih američkih fakulteta… Ali i tu moram da napravim rez u priči. Moje odrastanje bilo je praćeno karijerom oca. Do pete godine Beograd, onda Split, pa Barselona, Limož, Atina i Pariz. Sve do 1999. Nikad, međutim, nisam gubila nit s prijateljima i rodbinom iz Beograda. Kad god je bilo moguće i kada sam osećala potrebu, dolazila sam na vikend, na pet, sedam dana... Zbog toga sam zahvalna roditeljima na vaspitanju. Imali su razumevanja i shvatali da nije bilo lako menjati države, škole, društva... I ti povremeni dolasci su održavali vezu s meni dragim osobama u Srbiji, a bombardovanje i usiljena razdvojenost učinili su da shvatim da više nikad ne poželim da budem razdvojena od tih ljudi. Sećam se da sam bila dve sedmice na raspustu u Beogradu. Vratila sam se u Pariz, a sutradan je počelo bombardovanje...

Povratak u Beograd je sasvim slučajno doneo nešto novo. Dotad o tome nije razmišljala, igrala je košarku u inostranstvu, ali ne na kao da će joj to biti životni poziv ili opredeljenje. A još dalja je bila u razmišljanjima o trenerskoj karijeri.

- Jedan moj drug upisao je trenersku školu pri Košarkaškom savezu Srbije. Pozvao me je da mu pravim društvo, tada sam prvi put ušla u zgradu u Sazonovoj. U hodu sam i ja upisala. Slučajno. Završila sam i diplomirala za košarkaškog trenera. E onda je moj ujak, koji je bio od malena u klubu Ušće, spomenuo da su tu i neke devojčice. Otišla sam na trening i nikad više nisam izašla iz hale. Tako je krenulo.

Odabrala je košarku, ali je mogla lako da krene i drugim putevima. Godine školovanja u inostranstvu su joj omogućila da testira sebe, a najpre nam je objasnila vezu sa pozorištem.

- Moj stariji brat Nebojša završio je filmsku režiju u Parizu, pa je sigurno uticao na moju ljubav prema pozorištu. Tamo sam i ja imala trupu u kojoj sam glumila. Putovali smo po Francuskoj, bio je zaista raznovrstan repertoar. Po povratku u Beograd htela sam da nastavim, mislila o tome da upišem i FDU. Ipak, okolnosti su odlučile da ne bude gluma već košarka.

(Foto: mozzart sport)

Nije samo pozorište bilo aktuelno u Parizu. Marina je deo vremena trošila i na fotografiju. Oko godinu dana se totalno posvetila tome.

- Ono što je dobro u američkom sistemu školovanja jeste da te profesori ne prisiljavaju da učiš nešto u čemu ne vidiš sebe. Opet, s druge strane, forsiraju da budeš što bolji u ličnom intersovanju. Fotografisanjem sam se bavila poslednje godine srednje škole. Obilazila bih ceo Pariz u potrazi za što boljim snimkom. U takvom gradu imaš milion i jednu mogućnost da napraviš sjajnu sliku.

Pozorište, fotografija, a tu je i psihologija. U stvari, nije se naknadno pojavila, bila je prisutna još kroz kompletnu srednju školu.

- Mogla sam da studiram psihologiju na univerzitetu u Pensilvaniji, koji je među najboljima za tu oblast. To je moje interesovanje koje traje, prožeto knjigama koje čitam. A pošto sam non-stop u radu s ljudima, od velike mi je pomoći u poslu kojim se bavim.

Marina se obično opredeljuje za belo vino, to smo shvatili izlaći s njom. Kaže da nije ljubitelj piva ni rakije, pa čak ni koktela.

- Život u Grčkoj, Španiji i Francuskoj uticao je na to u dobroj meri. Nije mi strano da odem u vinski podrum. Ili na salaš, gde bih uz vino slušala tamburaše. Naročito volim da se takmičim s tamburašima i gotovo se uvek dogodi da naručim pet do petnaest pesama za koje nikada nisu čuli. Inspiriše me da putujem po Srbiji, ali isto tako obožavam da odem u Pariz bar na tri dana. Nisam obišla ceo svet, ali je za mene svetlost upravo "grad svetlosti".

U svakodnevom ritmu ipak izdvaja jednu potrebu…

- Tragam za mirom. Svako plaća za ono što mu fali, a kod mene je potreba za miromdefinitivno mnogo veća nego kod nekih mojih vršanjaka. Dozvolila bih da konstatujem - potpuno opravdano.

izvor :