Gas 110%, nafta 70%, ulje 38% - Da li nas drastičan rast cena vodi u ekonomsku krizu ogromnih poskupljena i propadanju realnog sektora?

Nagli skok tražnje, koji je usledio nakon popuštanja korona mera, kombinovan sa novčanom pomoći koje su države širom sveta dale svojim privredama, doveo je do astronomskog rasta cena industrijskih proizvoda. U vrlo kratkom vremenu poskupljivali su metali, energenati, poljoprivredni proizvodi, i to meri koja je dovela da se mnogi zapitaju da li nove cene predvorje nove ekonomske krize.

Taj rast uveliko se preliva i na cene potrošačkih proizvoda, kako u svetu tako i kod nas. Kako stvari stoje, idealno rešenje ne postoji, a po svemu sudeći presudnu ulogu za stvaranje najmanje mogućih posledica će kao i uvek imati centralne banke vodećih svetskih ekonomija.

Energetska kriza je u punom jeku, a probleme sa proizvodnjom električne energije imaju zemlje širom sveta. Cene gasa, što najviše pogađa EU, su nikad veće, Liban je pre nekoliko dana potpuno ostao bez struje, u SAD se za sada spekuliše o poskupljenjima, u Kini smanjuju isporuke struje fabrikama, Albanija je proglasila vanredno stanje...

Prema podacima sajta Indeksmundi, cene prirodnog gasa su u poslednjih godinu dana porasle 110,9%.

U slučaju nafte, ona je pod pritiskom skakanja cena drugih energenata i povećane potražnje u poslednjih godinu dana poskupela 69,63%

Pored energenata veliki rast cena beleže i metali koji su ključne komponente u gotovo svim sektorima industrije.

Najveće poskupljenje je zabeleženo, kod kalaja, skoro 80% (79,84%), kobalta oko 66% (65,83%) i aluminijuma 53,09%.

Svi ključni poljoprivredni proizvodi koji se koriste za proizvodnju hrane su doživeli nesvakidašnji veliki rast cena.

Najveći rast je zabeležen u slučaju kafe (54%), šećera (32%), palminog ulja (37,9%) i pamuka (40%).

Aktuelna pandemija koronavirusa tj. posledice koje se ogledaju u padu ekonomske aktivnosti, padu zaposlenosti i sl. su podstakle monetarne centre moći u svetu kakvi su SAD, Japan i EU da emituju, kroz "pakete pomoći", ogromne količine novca, što je masovno uvećalo dugove, kako privrede i stanovništva, tako i javnog sektora, širom sveta.

Istovremeno, prošle godine je pala i potražnja za investicionim dobrima i sirovinama, te su cene energenata i ostalih sirovina na istorijski niske nivoe. Podsećanja radi, u jednom trenutku u aprilu prošle godine cena barela nafte je čak otišla u minus.

Kako su države krenule da popuštaju protivpandemijske mere desio se nagli skok potražnje. Kako nas uče ekonomska pravila, jedini način da se šok na strani potražnje reši je rast cena, tj. inflacija. Da je skok potražnje, kombinovan sa rekordno velikim "upumpavanjem" novca u svetsku privredu, napravio nesvakidašnji problem, svedoči i činjenica da smo i na polju stopa inflacije probili nekoliko rekorda.

Svetsku ekonomiju, a kako se radi o isprepletanoj mreži, najizvesnije čekaju dva scenarija.

Prvi, u kom stvari nastavljaju da se dešavaju same od sebe, tržište će odigrati ulogu regulatornog mehanizma, i u idealnom slučaju bi infalcija bila kratkog roka, a cene bi se vratila u normalu. Ovaj scenario podrazumeva da će kompanije pronaći način da se unutar sebe izbore sa troškovima, bilo kroz smanjenje profita, što je gotovo nezamislivo u svetu u kom trenutno živimo, bilo kroz smanjenje troškova (npr. otpuštanje radnika, što je takođe malo verovatno jer samim tim opada i proizvodnja te se vraćamo ponovo na pad profita).

Nakon uvođenja mera štednje kod učesnika na tržištu, inflacija bi se smanjila i nestala, i da se uspostavi nova ravnoteža ponude i potražnje. Sve ovo je malo verovatno, jer ni u kom slučaju učesnici na tržištu ne reaguju harmonizovano i posledice jednog rešenja otvorenog tržišta bi bile katastrofalne.

Drugi scenario je onaj uobičajeni. Federalne rezerve i Evropska centralna banka podižu kamatne stope, i uvode intervencije na otvorenom tržištu, kroz povlačenje likvidnosti na tržitšu. Tako dobijamo za posledice pad plasmana u realnom sektoru i stanovništvu, poskupljenje finansija i rast kamatnih stopa, što kombinovano sa sadašnjom prevelikom zaduženošću stavlja u rizik likvidnost realnog sektora, ekonomsku aktivnost i značajno manje investicija.

Sve u svemu, nameće se zaključak da ćemo proći bez drastičnih posledica.