Pristupanje Evropskoj uniji i slon u dnevnoj sobi (ili kako videti očigledno)

U ponedeljak, 6. juna, je u organizaciji Centra za evropske politike održana odlična panel-diskusija o procesu pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Tema je bila uloga država članica Unije u tom procesu, što je posebno relevantno za Srbiju koja se suočava sa zahtevima država članica koje nastoje da ojačaju svoje pozicije u domenu bilateralnih odnosa blokiranjem napretka na putu pristupanja Evropskoj uniji.

Tanja Miščević je, kao i obično, doprinela jasnim i informativnim izlaganjem, u okviru koga je objasnila kako proces pristupanja postaje sve veći izazov i kako bi Srbija u tom procesu trebalo da radi na dobijanju podrške među državama članicama Unije, kao i da se bilateralnim pitanjima pozabavi kroz intenzivne diplomatske aktivnosti. Iako je diskusija, na polju taktike i strategije, bila odlična, utisak je da nije prodrla do suštine problema procesa pregovora.

Kada se osvrnemo u prošlost, svaka država kandidat je bila suočena sa izazovima po pitanju bilateralnih odnosa sa državama članicama. U zavisnosti od aktuelnih političkih prilika, oni su bili različite prirode. Sada se postavlja pitanje šta je potrebno Srbiji da stekne podršku svih 28 članica?

Migracije su danas jedan od ključnih problema. U Ujedinjenom Kraljevstvu, unutrašnje, EU migracije, su veoma prisutne. Brexiteers (članovi pokreta za istupanje Britanije iz EU) delimično uživaju podršku i zbog straha da će masovne migracije dovesti do gubitka kulturnog identiteta. Prateći istoriju proširenja Unije, uočava se da je često veliki broj stanovnika novih članica, poput Poljske, emigrirao u Ujedinjeno Kraljevstvo u potrazi za poslom, a usled visoke stope nezaposlenosti u sopstvenim državama. Nakon ekonomskih promena u Poljskoj, neki su se vratili, i mada je njihov boravak povoljno uticao na ekonomiju Ujedinjenog Kraljevstva, veliki deo stanovništva je ostao pod utiskom preplavljenosti stranom kulturom.

Predlog Nemačke da svaka država članica prihvati određen broj tražilaca azila doveo je do gotovo histerične reakcije nekih država istočne Evrope, iako u njima nema migranata a u skladu sa dogovorom bi trebalo da prihvate veoma mali broj njih. Već sama ideja da je nekolicini stranaca potrebna pomoć, podigla je nivo iracionalnog straha. Migracija stanovnika iz drugih država članica Unije ovde ne predstavlja problem, jasno je da bi se mali broj ljudi odlučilo da radi u manje razvijenim ekonomijama.

Evropska unija se još uvek doživljava kao bure jabuka, od kojih dobre treba iskoristiti, a loše odbaciti. Veoma je nizak stepen svesti o obavezama i dužnostima koje iz tog članstva proizilaze, a ne postoji ni potrebna doza zajedništva, što je posledica naglog proširenja Unije.

Ukratko, mnogi stanovnici funkcionalnijih članica Evropske unije strahuju od onih koje oni vide kao siromašnije, manje uređene države, koje bi da pristupe Uniji radi povlastica i kako bi emigracijom stanovništva umanjile svoj visok stepen nezaposlenosti. Ovi strahovi nisu u potpunosti bez osnova. Da su se prethodni kandidati priključivali kao rastuće ekonomije sa snažnom vladavinom prava, sve bi bilo drugačije. Sada, niko ne želi posrnule ekonomije, traže se atraktivni partneri. Kao i princ iz bajke, i građani Evropske unije žele Pepeljugu, a ne njenu ružnu sestru, bez obzira na njenu izvanredno uspešnu strategiju šminkanja.

Srbija trenutno ima visoku stopu nezaposlenosti, naročito među mladima, poslovna klima je izuzetno komlikovana, uz nerazumno visoka poreska opterećenja za kompanije, kojima se finansira preopterećeni javni sektor, konkurencija u vidu stranih investitora i politički podobni lokalni privrednici. Ovo je toliko očigledno a toliko neprimećeno, kao kad vam slon sedi u dnevnoj sobi, a vi ga ne vidite.

Ali ukoliko Srbija suštinski, a ne samo taktički, pristupi procesu pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, mogla bi da postane atraktivan partner. Srbija mora da prestane da izvozi i počne da uvozi radnu snagu, tako što će generisati rast i osigurati stabilnost. A Srbija to zaista može.

Proces pristupanja Evropskoj uniji je prava šansa za reformu Srbije. Ako dobro iskoristi ovu šansu i pristupi dubinskim reformama umesto da samo odradi potrebni minimum, Srbija ubrzo može da zaseni polovinu Evrope i transformiše se u tog željenog, atraktivnog partnera.

Do tog trenutka, Srbija možda više neće ni imati potrebe da se priključi Evropskoj uniji, a Evropska unija, ukoliko još bude postojala, možda će želeti da se priključi Srbiji.

Autor teksta: David Lythgoe, "Halifax Consulting"

Halifax Consulting d.o.o. Beograd

EUROPEAN COMMISSION Bruxelles

David Lythgoe

Halifax Consulting

migranti

migrantska kriza