Zašto su ćurke "napustile" Jagodinu - Od proizvodnje 700.000 ćurića godišnje ostala tek jedna farma

Nekada je ćuran bio zaštitni znak Jagodine. S razlogom se ova ptica našla na grbu grada, ali danas je to samo uspomena. Naime, Jagodina je u bivšoj Jugoslaviji bila centar proizvodnje i tova ćurki. U okolini Jagodine se proizvodilo čak 700.000 ćurića godišnje. Danas je ostala tek jedna farma, a i na njoj je broj ćurki desetkovan.

Zoran Milanović 30 godina proizvodi i tovi ćurke na porodičnom imanju u selu Bagrdan. Poslednji ćurkar imao je doskoro na svojoj farmi od 15.000 do 20.000 ćurki, ali je bio prinuđen da smanji broj. Sada gaji svega 2.500 ovih pernatih životinja.

- Proizvodnju sam u poslednje četiri godine morao da desetkujem zbog male tražnje ćurećeg mesa na domaćem tržištu. Izvoz ćuretine, čije belo meso važi za ekskluzivitet i dostiže visoke cene u inostranstvu, nije moguć, jer u Srbiji ne postoji sertifikovana klanica za klanje ćurki - kaže Milanović.

Nekada je u okolini Jagodine sve vrvelo od ćurki, jer je proizvodnja bila isplativa, a tražnja veća. Pad standarda uticao je na promet. Milanović navodi da se nije razvila navika potrošača da pripremanju jela od ćurećeg mesa, pa sada prodaje uglavnom pred praznike.

- Ćureće meso na domaćem tržištu nema veliku prođu i važi za sezonsku robu uoči zimskih praznika. Problem predstavlja i visoka cena od 400 dinara po kilogramu u vreme opšte besparice sprskih potrošača. U Švajcarskoj, primera radi, belo ćureće meso dostiže cenu i do 35 franaka. Ali, o izvozu ovog artikla ne može ni da se razmišlja - dodaje Milanović.

Jedna od glavnih otežavajućih okolnosti odgajivača je nestabilnost cena na tržištu. Dužina tova traje od 18 do 24 nedelje. Proizvođač mora da obezbedi sav potreban novac za jato i za hranu tokom celog perioda gajenja.

- Za to vreme niko ne zna za koliko će prodati meso, jer niko pouzdano ne zna cenu unapred. Mnogo je nepoznanica u startu i retko ko hoće da rizikuje, jer se ulaže ogroman novac. Nema konstantne cene mesa, i zbog toga je većina odustala. Ja se ceo život bavim ovim i ne znam ništa drugo da radim. A i po obrazovanju sam vezan za veterinarsku struku i to sa specijalizacijom za ćurkarstvo, tako da ostajem u ovoj oblasti. Sad nema mrdanja - kaže Milanović.

Retke ćurkare boli i činjenica da ne postoje državne subvencije za tov ćurki. Milanović kaže da "nije čuo da država daje bilo kakav podsticaj za tov". On je trenutno jedini ozbiljniji proizvođač ćurki i ćurećeg mesa u centralnoj Srbiji, od Smederevske Palanke do Leskovca.