Izvor: Blic | Ponedeljak, 06.10.2014.| 16:03
Izdvojite članak Odštampajte vest

Raša Popov, pisac i novinar - A hteo sam da budem vladika

Glas Radivoja - Raše Popova (81) podseća na bezbrižnost. On je obojio detinjstvo generacijama i generacijama klinaca koji su stasavali u Srbiji poslednjih decenija prošlog veka.

Lik Pronalazača iz "Fazona i fora" zauvek će asocirati na nešto daleko i naivno. U svom domu, krcatom knjigama i uspomenama, priznaje da je "oduvek želeo da bude poznat". I dodaje: "Pa zato sam i postao pisac!" Ali, pre nego što je postao pisac, i Raša je bio nečije dete, bio je đak, student, novinar...

Rajska bašta

- Ja sam se rodio 1933. u Upravnoj zgradi seoskog mlina u Mokrinu. To je bila stara zgrada, ali su je nedavno tajkunčići srušili. Oni se razmnožavaju kao pantljičara, a u Mokrinu danas ima desetak tajkunčića, skorojevića koji ne uvažavaju državna prava, takozvane zakone, jelte. Nisu imali pravo da sruše kuću u kojoj smo odrasli moja braća Laza i Dušan i ja. Živeli smo u toj kući, koja je u to vreme imala i kupatilo. Pamtim lik mame iz vremena kada sam imao tri, četiri godine. Pamtim i trenutak kad sam sa četiri godine bolovao od difterije. Mnoga deca su tada pomrla, eto ja nisam. Ali, moja sećanja na Upravnu zgradu su sećanja na rajsku baštu. Industrijalac koji je podigao tu zgradu oko nje je podigao i park, i veštačko jezero... Tu je bilo predivno odrastati. A rajska bašta je imala i planine. Planine dedinog žita u kojima smo se igrali.

Crveno i crno

Nastavljamo sa Rašom, ruku podruku, da šetamo kroz njegov život.

- Marta 1936. godine stigla je u našu kuću prva velika srpska enciklopedija "Sveznanje". To je bio veliki ulazak Knjige sa velikim K u našu kuću, a Duško je kao stariji počeo prvi da čita "Sveznanje". Pretplativši se na tu knjigu, naš otac je stvorio jednog velikog enciklopedistu i jednog novinara. Ne mene, već Duška. Ja sam hteo da budem vladika, jer je vladika imao karuce i dva konja. Sad vladike ne voze karuce, već limuzine. Moj otac je bio rezervni oficir i imao je sablju u ormaru. Kad sam rešio da ne budem vladika, hteo sam da budem oficir. To vam je kao u Stendalovom "Crvenom i crnom". Crveno je za oficira, crno za sveštenika, tako da sam ja kao dete imao te stendalovske ideje.

Palata

Čika Raša je završio gimnaziju u Novom Sadu, pa je došao u Beograd da studira književnost na Filološkom fakultetu. Fakultet najviše pamti po tome što mu je narodnu književnost predavao legendarni profesor Vido Latković. A susret s Beogradom po razočaranju u "Palatu Albaniju".

- Jedva sam čekao da vidim "Palatu Albaniju". Kod Igumanove palate digao sam pogled i zaprepašćen i zadivljen pogledao jedini srpski oblakoder... Obeznanio sam se kada sam ugledao palatu, koliko je bila masivna i velika. Mislio sam da je visoka i vitka, a ona je bila zdepasta i troma. To su fotoreporteri krivi, koji vladaju perspektivom.

Komunisti

Diplomatski, Raša Popov bira reči kada govori o politici. Više bira kada govori o sadašnjem stanju, a manje kada se seća nekih minulih vremena za kojima svi žale. Svi, osim njega.

- Postao sam novinar posle fakulteta. Voleo sam da budem novinar, ali biti novinar u jednopartijskom sistemu nije lako zato što jednopartijske vlasti zahtevaju od svojih novinara, ne uvek, ali često da pišu protiv svoje svesti i savesti. Na primer, mene urednik pošalje da uzmem izjavu od genijalnog Branka Ćopića. Divna izjava o tome kako je proveo detinjstvo. Branko se razgali i ispriča mi svoje uspomene. Kad sam ja stigao u redakciju, urednik zlo na mene. Kaže: "Kako si mogao da ideš da intervjuišeš politički nepoćudnog čoveka!" Uzme izjavu i baci. Posle kad sretnem Branka Ćopića na ulici, ja mu se javljam sa stidom i sramom, ne mogu da mu kažem da ga mrzi glavni urednik, jer ga ne mrzi on, već vlast. Kažu da je Branka lično Tito mrzeo, jer je objavio humoresku koja se zvala "Jeretička priča". To je opis grupe elitnih građana Titove Jugoslavije koji letuju u zatvorenom letovalištu za rukovodioce. To je bio strašan napad na režim.

Fazoni i fore

Mic po mic, došli smo i do razgovora o Raši pronalazaču.

- Iznenada sam dobio ponudu da budem nosilac uloge Raše pronalazača. Ljubivoje Ršumović je zamislio da uzme najboljeg glumca tada, Ljubu Tadića. Onda ipak ne, jer je Ljuba igrao ozbiljne i teške likove. Kaže Ršum svom sinu Vuku, koji je tada imao 10 godina, da ne može da zamisli ko bi igrao raščupanog pronalazača koji širi ruke kad pronađe nešto, a koji bi nosio lično ime. A mali Vuk mu kaže da uzme mene. Pre mesec dana taj isti mali Vuk u Italiji je dobio izvanrednu uglednu nagradu za film o divljem dečaku.

Satira

- Bio sam satiričar godinama i nedavno sam napisao satiru, kad sam dobio mali šlog. Dobijem ja mali šlog i dođem kući i kažem: "Daj da napišem jednu satiru da vidim služi li me mozak." Napišem ja satiru "Politički robot". Poslao sam u tri pozorišta. U Zaječaru su mi rekli da ne može da se zove tako, jer to nije privlačno. Imali smo dramu "Probudi se, Kajo", ali ja se dosetim i napišem "Kaja u kandžama porno-biznisa". "Ne možemo da stignemo da naprikazujemo Kaju", kaže meni upravnik pozorišta. Izmenim, pa dodam "Politički robot sa polnim nagonom". Ipak, niko nije hteo da prikaže robota. Ni sa nagonom ni bez. Ja, ako ne zasmejem publiku, tužan sam i depresivan. Kad me zovu i kažu da ih i dalje zasmejavam, meni padne kamen sa srca. Život je dovoljno tužan, strašan i žalostan. Melanholija me ubi, pogotovo sada kad sam sam skoro dve godine. Često se pogledam u ogledalo i pitam se šta ću. Hoću da se zasmejem, a nije uopšte smešno.

Opasne bajke

Raša nikada neće odustati od pisanja. Trenutno piše bajke. Voli da kaže da ima "opuščinu", pošto je "veliki opus" predugačko.

- Moja knjiga od 24 bajke zove se "Usamljena princeza". Sad će u oktobru da se pojavi na Sajmu knjiga, a to je trećina knjige. Nekom tajanstvenom operacijom koja se zove "undo" uspeo sam da na kompjuteru obrišem pola knjige, ali ponovo sam je napisao. Ove što sam drugi put pisao bile su bolje. Tačno sam znao ko su glavni junaci, ko sporedni, ko zla veštica. Kao pisac sam samo dobio. Znate, bajke moraju da budu opasne, da pripreme decu na surovi život.

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.