Izvor: Mozzart sport | Ponedeljak, 25.11.2013.| 14:19
Izdvojite članak Odštampajte vest

Velibor Džarovski, estradno-sportski menadžer - Hteli su da me hapse, samo im Tito nije dao!

Velibor Džarovski (Foto: Mozzart sport)

Na pitanje ko je Velibor Džarovski, čak i osrednje informisan sredovečni Srbin, Crnogorac, Bosanac, Hrvat, Slovenac ili Makedonac, odgovoriće kao iz topa da takvog mahera, mutivodu i spletkaroša majka rađa jednom u 100 godina. O harizmatičnom Makedoncu postoji veliki broj urbanih legendi koje se prenose s kolena na koleno, tako da su s njegovim likom i delom upoznate i znatno mlađe generacije.

Popularni Džaro je trebalo da uđe u "Ginisovu knjigu rekorda" kao čovek koji je, na primer, sredio da se fudbalski meč završi rezultatom 134:0, ali je tu čast prevashodno zaslužio zato što je sve estradno-sportske marifetluke izveo u vreme postojanja ozbiljne države. U bivšoj Jugoslaviji se u bajbokanu išlo i za najmanji prekršaj, ali Velibor Džarovski na volšeban način nikad nije "zasvirao klavir".

Džaro s vremena na vreme iz Skoplja skokne do Beograda i jednu takvu priliku smo iskoristili da s njim uradimo intervju. Na početku razgovora smo ga upitali da li je trenirao fudbal pre nego što je postao maher da na događaje na terenu utiče pomoću samo njemu znanih metoda.

– Fudbal jesam trenirao, samo sam igrao na najglupljem mestu. Bio sam levi bek – u svom stilu Velibor Džarovski započinje intervju za MOZZART Sport.

Dobro, ali posle su vam ti levi bekovi odrađivali udarnički posao?

– Jesu, najviše, a-ha-ha... Najvažnije je da se loše postaviš, napraviš karton ili skriviš penal.

Sećate li se koju ste utakmicu prvo namestili?

– Kako ne, bio je to meč između "Jugokokte" i "Tikveša". Platio sam 500.000 dinara i posle je sve bilo lako.

Zaglaviste li ikad u zatvor?

– U pritvoru sam bio dosta puta, ali u zatvoru nikada. Najgušće je bilo onda kad je Šajber mahao onom kovertom i vikao "držite njega". Tada su me teretili za 22 utakmice, a objektivno je trebalo za 23. Optužili su Ljubu Španjola za nalogodavca, mene kao izvršioca i kao pomagača Antonijevića, onog što je prošle godine bio savetnik u Zvezdi (Miodrag Miki Antonijević, bivši savetnik predsednika Vladana Lukića, trenutno operativac kluba, prim. aut.).

U to vreme nije bilo mobilnih, kako ste uspevali da sve ispovezujete?

– Ni pejdžera ni mobilnih telefona nije bilo, tako da sam morao da putujem. Kao menadžer u to vreme najpopularnijih pevača upoznao sam dosta sudija koje su bile ili direktori raznih dvorana ili su imali neku funkciju na stadionima gde smo održavali koncerte. Na primer, ja sam prvi organizovao koncert Zdravka Čolića na Marakani, 5. septembra 1978. Prodali smo 67.000 karata.

Kako ste uspeli da naštelujete da se rukometni meč završi rezultatom 0:0?

(Foto: Mozzart sport)

– Ma sve se može! Gađali su samo preko gola i u golmana. Meni tu ništa nije bilo sporno. Zašto? To je bila vrsta simpatičnog kriminala, ja nisam ništa stavljao pod hipoteku, niti sam rasturio državu. Samo sam nameštao utakmice i sakrio jedno 200 do 300.000 karata. Šta je to u poređenju sa kriminalom u toku privatizacije? Ja sam mala beba za njih.

Koliku ste pomoć imali od strane političara koji su u to vreme bili jako moćni?

– Nekoliko puta sam dobio pomilovanje, na primer od Hamdije Pozderca. S druge strane, ja sam političarima nameštao ribe i dobar život.

Je li tačno da ste imali običaj da se predstavite kao neki uticajni političar?

– Na taj način sam dvojicu ljudi oslobodio iz zatvora. Sedeo sam po ceo dan kod jednog uglednog ministra u SIV-u i tamo sam uzeo sve specijalne brojeve telefona. Čim upravnik zatvora vidi sa kog broja je poziv, nema potrebe da proverava.

Da li ste posebno ponosni na neki "podvig"?

– Možda na onaj kada sam na audio-kasetu snimio kompletno radio sportsko popodne, sve sa Titovim govorom. Uradio sam to da bih se osvetio ljudima iz "Teteksa", jer su mi dugovali neke pare. Kad je lažni voditelj objavio da su tetovski štofari pobedili "Šumadiju" u Aranđelovcu, a da su "Dubočica" i "Radnički" iz Pirota igrali 1:1, dao mi je pare. U stvari, "Teteks" je izgubio sa 5:1, a i da je pobedio, ništa mu ne bi značilo, pošto je "Radnički" pobedio sa 3:0 u Leskovcu, što sam i predviđao.

Kome ste sve od pevača bili menadžer?

– Zdravku Čoliću 35 godina, Miši Kovaču 15 godina, a onda veoma dugo Terezi Kesoviji, "Bijelom dugmetu", Oliveru Dragojeviću, Arsenu Dediću, Mikiju Jevremoviću, Čobiju... Ma nema kome nisam.

Dajte neku anegdotu s Čolom?

– Čola je bio i ostao najveći pevač u ovoj državi. Tito mu je jednom rekao: "Čoliću, tebi je baš lepo sa ovim Lokicama!" A on mu je odgovorio da nije ni njemu ništa lošije okruženje, a-ha-ha... U Mostaru smo za jedan koncert prodali 17.500 karata. Pitam ja Čolu koliko da prijavim, je l’ pola, na šta je on rekao kako je to mnogo. Dobro, ja kažem da ću prijaviti 6.000, da bi on tada kazao još manje i podsetio me da je Jovankin miljenik. E tada sam zvao Mehu računovođu i naložio mu da napiše kako je prodato 918 karata. Sutradan je u "Politici Ekspres" osvanuo naslov: Gledaoci doleteli na Čolin koncert!

Na koji način ste još ostvarivali ekstraprihod?

- Bio sam s Mikijem Jevremovićem na velikoj turneji po Rusiji. Na isplatnoj listi je pisalo da je Miki, na primer, dobio 22.000.000, ja kao menadžer 20, a neki Dušan Jovanović 23.000.000 dinara. Iz Uprave javnih prihoda su me zvali da objasnim kako je taj Jovanović uzeo više od nas dvojice. Kažem direktoru kako je Dušan nosač kamena koji nam je trebao za koreografiju u jednoj pesmi. U trenu je poskočio i ponudio se da na sledećoj turneji lično nosi taj kamen, a-ha-ha...

Postoji li neka anegdota vezana za saradnju sa Goranom Bregovićem? Za razliku od Zdravka Čolića, njega bije glas da nije široke ruke.

– To nije tačno, ne slušajte takve priče, zavisi ko je u pitanju. Uostalom, on je čovek koji ume da raspolaže novcem i to je to. Evo, sad ću da ispričam šta je bilo prošle godine. U stvari, prvo moram da kažem kako je Brega pozvao moju suprugu čim je čuo da sam imao moždani udar. Rekao joj je da biramo gde ćemo u Evropi na rehabilitaciju, samo da je ta bolnica udaljena 150 kilometara od prvog kazina. E sad, pre godinu dana mu se javim i saopštim da mi trebaju pare.

A je l’ na kraju pomogao oko lečenja?

(Foto: Mozzart sport)

– Jeste, kako nije, dovoljno je i što je nazvao. I odmah me on pita da li se to opet kockam. Odgovorim da ne i objasnim da sam mislio da mi odradi jedan koncert u Skoplju besplatno. Javio mi se iz Njujorka i rekao da biram od 3. do 12. oktobra kad hoću. Niko nije verovao. Međutim, došao je i maksimalno se potrudio da koncert bude na visokom nivou. I za to ni dinar nije uzeo!

Znate li koliko ste najviše novca imali na računu u jednom trenutku?

– Ne mogu to da preciziram, ali znam da sam po evropskim kazinima, igrajući poker i barbut, izgubio, po mojoj slobodnoj proceni, 5.000.000 maraka. Što je najgore, imao sam i svoj kazino i jedva sam čekao da ga zatvorim i odem da oprobam sreću u Grčkoj, Nemačkoj ili Austriji.

Znači li to da ste lako zarađivali kad ste tako olako trošili?

– Nisam lako zarađivao! Mukotrpan je to posao, trebalo je organizovati 20 velikih turneja po Jugoslaviji. Auto-put je bio moj stan.

Kakvu ste saradnju imali s novinarima?

– Dobru, iako su mogli da me unište! Najviše sam sarađivao sa Pecom Popovićem i Perom Lukovićem. Bio je jedan užasan tip, Draško Aćimović. Jednom sam mu dao intervju na temu morala na estradi. On je izvukao izjavu iz konteksta i stavio veliki naslov: Suzana Mančić je najveća k...a na jugo-estradi! A ja sam s njom imao sjajnu saradnju. Žalila se na mene kod moje žene i svastike. Šta da radiš, sa novinarima ne smeš da se svađaš ako ne misliš da budeš mrtav.

Da li je bilo "čupavih situacija", kad vam nisu tek tako praštali neku kombinaciju?

– Dva puta su pucali na mene. Jednom u Priboju na Limu, drugi put u Tuzli. Krao sam bodove tamo. Srećom su me promašili, morao sam da se pazim. U stvari, najviše sam strepeo od cinkaroša.

S obzirom da ste svojom filozofijom posla remetili socijalistička samoupravna načela, jesu li nadležni drugovi podnosili referat Titu o vama?

– Meni je Lazar Koliševski pričao kako je u nekom društvu mene neko pomenuo u negativnom kontekstu, na šta je Tito odgovorio: "Nemojte da ga dirate, on tak simpatične stvari radi!" Valjda je pročitao članak o meni u kome je stajalo da sam najveći režiser u titoizmu, posle čega je kroz smeh konstatovao kako je mislio da od njega nema većeg režisera. Revanširao sam mu se tako što sam lično organizovao da jedne godine štafeta krene iz rudnika Stari trg. To je samo meni moglo da padne na pamet.

Jeste li organizovali i izbore za mis?

– Jesam, kako nisam. Malopre sam baš razgovarao sa jednom nekadašnjom misicom – Eleonorom Barudžijom. Kao mlada devojka bila je u vezi sa nekim crnogorskim opasnim tipom koji više nije među živima. Ležao sam na plaži na Svetom Stefanu, kad me odjednom zakloni velika senka. Istovremeno padoše pored mene tri novčanice od po 1.000 maraka i glas koji reče da Lola ne sme da pobedi. Svi nude pare da neka devojka bude mis, a taj je davao pare da ne bude. Kažem mu da je to malo i da u hotel donese hiljadarku i posle izbora još jednu. Odradio sam to, Eleonora je bila prva pratilja i kasnije mi je zahvaljivala, jer da je tad bila mis, posle ne bi imala pravo da se kandiduje za tinejdžersku mis sveta.

Džaro, kladite li se?

– Kladim se, a da bih se uspešno kladio, dosta čitam o ligama i klubovima. Ništa bez informacija. Najviše volim da odigram sistem 2/3 i dodam tri do četiri jaka fiksa.

Traže li vam ljudi savet?

– Naravno, pa zato imam TV emisiju na jednoj nacionalnoj televiziji u Skoplju koja je najgledanija i zove se "Džaro tips"! Ipak, svima mora da bude jasno da od klađenja niko ne može da se obogati i zato je tu važna samodisciplina i samokontrola. Na primer, ako uzmeš danas 100.000, opet igraj isto, ne povećavaj ulog. I još jedno pravilo koje glasi da je bolje pojačati uplatu, nego pojačati broj parova na tiketu!

NAJPONOSNIJI SAM NA TITULE SA SLOGOM

Šta ste radili posle raspada Jugoslavije?

– Jedan prijatelj koji je sad političar pozvao me je da mu pomognem u vođenju kluba "Sloga" iz skopskog naselja Čair. Pristao sam i napomenuo da sam drmao jugoslovenskim fudbalom i da ćemo odmah krenuti na kupove i titule. Odaberem igrače i prvo dovedem trenera Verlaševića, onda Đoreta Jovanovskog i na kraju Zlatka Krmpotića. Sve se to dešava u grotlu albanskog naselja. S njima sam osvojio tri titule i dva kupa i to je za mene veći uspeh nego rad s Čolom, "Bijelim dugmetom" ili Mišom Kovačem.

BEOGRAD ME VIŠE NE BI ŠTITIO

Zaustavljaju li Vas na ulici i šta obično pitaju?

– Skoro me sreo jedan čovek i pita što nisam aktivan kao nekad. A ja mu odgovorih da nemam više tako dobro zdravlje i godine za pritvore. Druga stvar, nema više akceptnih naloga i bariranih čekova i vaučera, onda nema 10 do 15 nameštenih utakmica godišnje i, što je najvažnije od svega, nema više da Beograd kaže nemojte da ga dirate.


Piše: Milorad Plazinić

Izvor:

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.