Izvor: Mozzart sport | Utorak, 11.06.2013.| 15:11
Izdvojite članak Odštampajte vest

Andrija Prlainović, vaterpolista - U Partizanu sam postao igrač, ali Zvezdi sam dao više

Andrija Prlainović
Andrija Prlainović (Foto: mozzart sport)

Sjajni Novljanin Andrija Prlainović, najbolji vaterpolista Evrope i kapiten crveno-belih, za MOZZART Sport govori o svemu o čemu do sada nije

Kažu da je veličina u jednostavnosti. Kažu da najveći nikad ne guraju sebe u prvi plan i da oni najbolji nikad ne vole da pričaju o darovitosti kojom se izdavajaju. Ako je savršenstvo stvarno u jednostavnosti, onda je Andrija Prlainović arhetip te sintagme.

I kako uopšte s momkom koji je s Delijama pevao "Uzeli smo sve" posle osvojene vaterpolo Lige šampiona razgovarati o bilo čemu što već nije rečeno… Probali smo, šarali pitanjima, pa ćete valjda saznati nešto novo o skromnoj "ajkuli" iz Herceg Novog, koja voli Crvenu zvezdu i sport generalno, a ovaj poslednji trofej, posle osvojene titule i kupa, smatra najvećim i najdražim uspehom karijere… Zavirili smo u tajni vaterpolo svet najboljeg igrača Evrope Andrije Prlainovića.

Da li je tačno da vas u Herceg Novom, čim se rodite, bace u more da igrate vaterpolo?

– Istina je da probaju svi, jer je svima bar neko u porodici – otac, brat ili stric – u prošlosti igrao vaterpolo. Svaki klinac ode bar na jedan trening vaterpola.

A ostali sportovi kao da ne postoje?

– Nije tako! Vole ljudi i druge sportove.

Kakva je bila situacija sa tobom?

– Imao sam jedan košarkaški trening, ali su svi bili brži od mene, nisam mogao da ih pratim i stignem. Znaš kakvi su košarkaši, svi mršavi, a ja sam u tim mlađim godinama bio deblji. Tu sam negde i odustao.

Nama je jasno da se u Novom igra samo vaterpolo.

– Ma nije tako, vole ljudi i košarku, fudbal, tenis… Mada je Herceg Novi poznat po vaterpolu. A i imamo more, pa leti ne moraš na trening. Samo uskočiš, sam plivaš i vežbaš s loptom. Tako je to bilo kod nas "morskih igrača".

(Foto: mozzart sport)

Kada si definitivno shvatio da ćeš se profesionalno baviti vaterpolom?

– Otprilike kada sam krenuo u srednju školu i počeo dva puta dnevno da treniram s prvim timom. Onda mi se dešavalo da odlučim da pobegnem na trening posle četvrtog časa... Doduše, nekad pitaš profesore da te puste, nekad dobiješ dva ili tri neopravdana namerno, onda razredna nešto opravda, a nešto ne... Kad sam počeo to da radim znao sam da nema nazad. A i tada sam se, u prvom srednje, približio prvom timu i igrao neke utakmice. Eto, to je period u kojem sam shvatio da mogu nešto ozbiljnije da uradim u vaterpolu.

Pet sezona u Partizanu – pet duplih kruna i Liga šampiona 2011!

– Bile su to sjajne godine. Partizan mi je mnogo pružio, nikad nisam doživeo ništa ružno na Banjici. Kada sam stigao, u klubu sam zatekao Rađena, Duška Pjetlovića, Aleksića… Oni su bili klinci kao ja, pogotovo Filipović i Mitrović. Tu nam je počeo zajednički uspon, Evropa je čula za nas, a odmah kada se ta ekipa okupila plasirali smo se na Fajnal for. U Partizanu smo postali igrači, bilo je i teških i lepih trenutaka, ali uvek odlična atmosfera. I onda je stigla evropska titula, što nam je bila velika satisfakcija. Klub je postao prvak Starog kontinenta posle 36 godina! I kako možeš da se osećaš nego zadovoljno. Čoveče, ispisali smo istoriju!

A za sve to vreme, ti si u duši bio crveno-beli?

– Jesam, uvek sam navijao za Zvezdu, mada je to druga priča. Cela moja porodica je bila zvezdaška. Ništa neobično, uvek je bilo dosta zvezdaša u Partizanu.

U to vreme viđan si i na utakmicama fudbalskog kluba iz Ljutice Bogdana?

– Da, išao sam na utakmice, na fudbal, basket… Kada imaš klub za koji navijaš od malih nogu, želja ti je uvek da zaigraš za njega. To je jedan od razloga što sam došao u Zvezdu, a i razlog što sam s tolikom energijom predvodio ekipu. Jednostavno, s takvim emocijama i osećajem pripadnosti daš više nego što bi dao za neki drugi klub.

I emocije su ti se pretvorile u triplu krunu, rezultat koji se graniči s nadrealnim!

– To je ono, prava stvar! Kada se prisetim, naježim se. Uzeli smo kup, pa pobedili Radnički u onoj dramatičnoj petoj utakmici finala plej-ofa, sada je stigla i evropska kruna… Nenormalno uspešno! Nikada pre nisam bio kapiten, a ove godine sam tri puta podigao pehar. Vidi, to je poseban osećaj, nešto za šta se živi i trenira. Ne može nikako da se opiše ako nisi doživeo.

(Foto: mozzart sport)

Šta se, od kada si postao prvak Evrope, promenilo u tvom životu? Šta ti kažu ljudi koje srećeš na ulici?

– Prisutno je veliko zadovoljstvo i tu nema priče. Pogotovo sada, mada bilo je i pre. Ljudi me zaustavljaju na ulici, čestitaju, oduševljeni su... Posle Barija navijačima Zvezde se ništa slično nije desilo. Bilo je mnogo emotivnih trenutaka, svi su navijali za nas, čak i ljudi koje poznaješ dugo, a partizanovci su. Neverovatno!

Dok smo vodili ovaj razgovor, s Andrijom je kafu pio Vanja Udovičić, pa nismo mogli a da se ne vratimo na finale plej-ofa Crvena zvezda – Radnički i grubosti u bazenu.

Kako ste van terena svi veliki prijatelji, a u vodi se nemilosrdno udarate?

– Kada dođe utakmica, to je zasebna priča. Veliki je naboj, tenzija, dešava se i u drugim sportovima. Tako je to, nema milosti. Na kraju smo čestitali jedni drugima. Često posle bude i izvinjavanja zbog psovanja, ali se uglavnom sve zaboravi kada se završi meč.

Protiv koga ti je najteže da igraš?

– Ne znam... Najteže mi je protiv Filipa Filipovića, jer je mnogo nezgodan za blokiranje. Može da ti da gol sa 10 metara, kao kad u košarci ne smeš da pustiš nekog da šutne sa osam metara.

Koji čuvar je tebe najviše tukao?

– Najviše batina sam dobio od Italijana, oni ne biraju sredstva, a sudije dozvoljavaju tuču. Toliko udaraju da ne možeš da se koncentrišeš na igru. Oni su prljavi, ali njima je to normalno.

Sada kad si osvoji sve, odakle ti motiva da igraš?

– Imam još dosta motiva. Nisam osvojio olimpijsko zlato, probaću to da uradim s reprezentacijom, a da sa Zvezdom osvojim još neku titulu. Očekujem da će ova ekipa ostati na okupu da brani trofeje. Za to nisu potrebne neke velike pare. Zato se nadam i da ćemo imati malo bolji tretman od grada, da ćemo dobiti besplatno neke termine na bazenima, a ne da, kao do sad, plaćamo kao da smo rekreativci. A naš ceo tim po sezoni košta kao jedan prosečan evropski košarkaš.

Poznat si kao neko ko je dosta zatvoren i retko pokazuje emocije, ali izgleda da si se sa crveno-belom kapicom konačno "otvorio"?

– Da, ove sezone sam ispoljavao emocije više nego obično, nisam uspevao da ih sakrijem. Tačno je da sam po prirodi dosta zatvoren. Nisam neko ko mnogo priča i pokazuje emocije, osim prema bliskim ljudima.

Ali očekivali smo da ćemo barem da te vidimo s bakljom?

– Moram da budem umeren, ipak sam među najstarijima, ne priliči da divljam. Ali vodio sam navijanje, jesi li video to? Šta još treba da radim?

Šta te zanima kada si "na suvom"?

– Knjige, filmovi i blizak krug prijatelja s kojima mi je prijatno da provodim slobodno vreme. Od filmova gledam isključivo trilere, eventualno akcije i filmove pravljene prema istinitim pričama. Any given sunday sa Al Paćinom mi je jedan od omiljenih. Obožavam i "Taksistu", onaj stari film iz 1976. sa Robertom de Nirom u glavnoj ulozi.

(Foto: mozzart sport)

Gde čovek sa koji je više od pola života u vodi ide na more?

– Odem na more, ali se ne kupam, dosta mi je vode. Više volim da obilazim neke metropole po Evropi nego da idem na more.

Postoji li kontinent na kojem nisi bio?

– Nisam bio samo u Africi. Mogu da ti kažem da su mi najfascinantniji Južna Amerika i posebno Rio de Žaneiro. Voleo bih da obiđem celu Južnu i Srednju Ameriku.

Kakav si u drugim sportovima?

– Slabije igram fudbal, kao i većina vaterpolista. Najčešće izvrnem zglob, to mi je prva asocijacija na fudbal. Nekad se skupi ekipa, nas desetak, ali retko puštamo nekog sa strane, košarkaša ili nekog ko može mnogo da trči, jer nismo konkurentni pa ispadamo smešni. Basket igram mnogo bolje, a i bolje se razumem u košarku. Ranije sam mnogo više pratio ta dva sporta, a sada gledam samo vrhunske utakmice, samo derbije i Ligu šampiona. Retko izdržim celu utakmicu, opalo mi je interesovanje za fudbal i praćenje sporta. A do 23. ili 24. godine gledao sam sve što je bilo na televiziji.

ZAVOLEO I MILAN, NARAVNO ZBOG DEJA

Imaš li neki omiljeni evropski klub?

– Kao klinac sam navijao za Milan zbog Deja Savićevića. Sećam se kako sam bio srećan kada je u finalu Lige šampiona u Atini dao gol Barsi, a Italijani su pobedili sa 4:0. Tada je cela Crna Gora navijala za Milan. Dok sam igrao u Pro Reku, gledao sa uživo nekoliko utakmica Milana.

KAPICE KOD PRIJATELJA

Gde su završile tvoje kapice sa sva tri finala?

– Kapicu sa finala plej-ofa dao sam bivšem saigraču i velikom drugu Luki Mirkoviću, pošto je prvi skočio u bazen. S finala Evrolige kapicu je dobio jedan prijatelj koji je cele sezone bio uz mene i klub, a crveno-bele gaćice će dobiti prijatelj iz detinjstva, veliki navijač Zvezde.

NEMA VIŠE BEŽANJA IZ ŠKOLE

Nekada si bežao iz škole zbog treninga, a sad, uz sve obaveze, imaš i fakultetsku diplomu?

– Završio sam menadžment u sportu na "Alfa univerzitetu", a sada sam na FON-u na masteru. Priznajem da mi profesori malo gledaju kroz prste, ali mora nešto i da se uči, mada master nije težak. Redovno studiranje je mnogo zahtevnije.

Piše: Srđan Jovanović

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.