Vladimir Kecmanović, pisac - Bićemo prvaci sveta!

Vladimir Kecmanović (Foto: mozzart sport)

Jedan od najcenjenijih srpskih književnika srednje generacije poverio nam se kako je ekranizovan njegov roman, "Top je bio vreo", koga je Abdulah Sidran tek tako okarakterisao kao četnički, da trenutno radi kao koscenarista serije o legendama naše košarke Bori Stankovići, Radomiru Šaperu, Aleksandru Kostiću i Nebojši Popoviću i zašto je jedan od retkih Sarajlija koji su navijali samo za Zvezdu.

U iščekivanju da vidimo kako je ekranizovan roman "Top je bio vreo", koji je po objavljivanju izazvao koliko pažnje toliko i polemike, našli smo se na kafi s piscem Vladimirom Kecmanovićem. Reklo bi se – čekamo film pa da se strasti na eksjugoslovenskom prostoru ponovo podignu...

U kojoj je fazi rad na filmu?

– Završen je. Trenutno je u Berlinu, u toku je selekcija za festival.

Završena je postprodukcija?

– Nije u potpunosti, ali je u formi koja već može da se prikaže na festivalu. Potom će ići na još neke festivale. Plan je da do jeseni završi festivalsku priču i potom pređe u bioskope. Mislim da će to biti septembar.

Zadovoljni?

– Ne smem da kažem... Obećao sam producentu da neću ništa da govoriti dok ne bude premijera.

Rekao vam Tika Stanić da morate da ćutite?!

– Tako je. Ranije sam svašta pričao, pa su se ljutili.

Nećemo o gotovom filmu. A jeste li učestvovali u radu na scenariju?

– Ne. Sve što znam je privatno, ono što mi je Tika pokazivao. Pošto se reditelj Slobodan Skerlić i ja nismo složili oko scenarija, dogovor je bio ili da ne radimo ništa ili da im prodam sva prava i pustim ih da rade. Uradili smo ovo drugo.

Izdržali ste da ne odete ni na jedno snimanje?

– Nisam. Bio sam kada su snimali neke scene na mostu u Banjaluci i u Beogradu.

Kako se snašao dečak koji tumači glavnog junaka vašeg romana?

– Klinci su odlični, i on, Stanislav Ručnov, i njegov drug Muhamed Dupovac. Prvi je iz Kozarske Dubice, a drugi iz Sarajeva, odlični su kao i Anita Mančić. Oni i Anita su najača strana filma... Evo, opet počinjem da pričam ono što ne bi trebalo...

Tihomir Stanić je za MOZZART Sport ispričao kako su našli dečake koji će igrati glavne junake...

– Dobri su, dobri. Ručnova je Tika odabrao, našao ga je u Dubici, sin je njegovih prijatelja, a drugog dečaka je Boban odabrao na kastingu.

Vi ste, beše, najavili da ćete pisati "Ep", roman koji će koren imati u romanu "Top je bio vreo"?

– "Ep" je još u pripremi. U međuvremenu mi je izašao roman "Sibir", po kome će se najverovatnije isto raditi film, ali o tome tek ne smem da ništa da kažem. Paralelno sa "Epom" radim i neke scenarije, tako da to ide polako.

O čemu je reč?

– Počeo sam da radim scenarije za epizode serije o košarkašima.

Kakva je to serija? Već se prikazivala neka serija "Košarkaši"?

– Ovo će biti nešto po principu "Montevidea", samo su u pitanju košarkaši, četvorka koja je stvorila jugoslovensku košarku – Radomir Šaper, Bora Stanković, Aleksandar Kostić i Nebojša Popović.

Da li je to po nečijoj knjizi?

– Scenario za film su uradili Gordan Mihić i kolega iz Zagreba, Ognjen Sviličić, a nas četvoro radimo 24 epizode, svako po šest. Pored mene tu su još Dušan Spasojević, Danica Pajović i Kosta Peševski. Na osnovu filma mi širimo priče u epizodama.

Nije se nigde govorilo o tome?

– Nigde još nije ni objavljivano.

A ko će režirati?

– Darko Bajić. Ako još ne treba o tome da se govori, izvinjavam se ovom prilikom našem velikom reditelju.

Da li će se raditi u produkciji ili koprodukciji sa RTS-om?

– Neće. Producenti su isti oni koji su radili oba filma "Montevideo, bog te video".

(Foto: mozzart sport)

Podsetite naše čitaoce o toj, prvoj generaciji velikana jugoslovenske igre pod obručima.

– Svi su rođeni negde 1925-26. Najstariji je Popović, on je rođen 1923. godine. Oni su bili mladići posle Drugog svetskog rata i započeli su organizovanje košarke u Jugosalviji. Jedini i dalje živ je samo Bora Stanković.

Da li je on učestvovao u radu na scenariju?

– Scenaristi filma i ekipa koja priprema film je razgovarala s njim. Mi, koji radimo seriju, dobili smo materijale razgovora s njim i porodicama ostalih učesnika.

Šta mu je najviše ostalo u sećanju?

– Poenta filma i serije je da se prikaže njihov put ni iz čega. Od bukvalnog povlačenja linija za teren na Kalemegdanu do trenutka kada je osvojeno Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970. godine. Kada su izgovorili "osvojićemo Svetsko prvenstvo" svi su ih gledali kao da nisu pri sebi.

Kako će se zvati film?

– Radni naslov je "Bićemo prvaci sveta".

Koje se vi generacije košarkaša sećate?

– To je generacija Kićanovića, Dalipagića, Delibašića, Slavnića, Ćosića...

Pretpostavljam da ste vi, Sarajlija, navijali za Bosnu?

– Ne, uvek sam navijao za Crvenu zvezdu, i u košarci, i u fudbalu

Niste se mešali u sarajevsko rivalstvo Željo – Sarajevo?

– Bilo je Željo – Sarajevo, ali bilo je i Zvezda – Partizan.

A kada se tuklo po osnovu Željo – Sarajevo, na kojoj ste vi strani bili?

– Više sam ipak voleo Želju. Mada je u Sarajevu bilo dosta onih koji su imali navijačku kombinaciju Partizan – Željo, odnosno, pod A im je bio Željo, a Partizan pod B. Kod mene nije bilo A – B, navijao sam za Zvezdu, a Željo mi je bio manje odvratan od Sarajeva.

Jeste li vi trenirali fudbal ili košarku?

– Samo rekreativno. Volim da se skijam i da vozim bicikl, a od ekipnih sportova jedino ponekad igram košarku.

Mora da je u Sarajevu bilo pravilo da ni u školu ne možeš da kreneš ako pre toga ne naučiš da skijaš…

– Bilo je u Sarajevu onih i koji ne znaju da skijaju, mada su bili retki. Ja sam rano naučio. U osnovnoj školi sam skijao, ali to sam više doživljavao kao napor – pošalju te roditelji na kurs skijanja pa se penji, spuštaj, penji... Tek u srednjoj školi sam zavoleo smučanje.

Ko je od sarajevskih pevača bio najbolji skijaš? Viđali ste ih sigurno na Jahorini?

– Sećam se da je Nele Karajlić bio loš. Učio je kad je već bio poprilično poznat. Lomatao se na stazi, a Bregović je baš dobro skijao.

A Čola?

– Moguće da je skijao, ali ja ga nikad nisam video.

Jeste li imali vikendicu na Jahorini?

– Ne, ali uvek je neko od prijatelja imao, pa smo kod njih odlazili. U kući jednog prijatelja u koju sam pre stalno dolazio, sada je pansion, a tamo gde smo držali skije je picerija. Često sam proteklih godina jeo u toj piceriji. Nije im ta kuća oteta, prodali su je za baš male pare.

I dalje idete na Jahorinu?

– U poslednje vreme ređe, jer imam malu kćerku, a za nju je Kopaonik, zbog blagih staza, mnogo bolji. Počela je da skija, već ide na žičaru i spušta se sama. To na Jahorini ne bi mogla, jer su tamo sve staze strme.

I jeste li nakon toliko godina s Jahorine sišli u rodno Sarajevo?

– Ne i nemam nameru.

A da li se vaši romani prodaju tamo?

– Baš su mi filmadžije rekle da romana "Top je bio vreo" nema u zvaničnoj prodaji u knjižarama, ali ga imaju ispod tezge. Ne vidi se, ali ako ga tražiš, oni ti namignu, izvade i daju.

A kako je uopšte došlo do toga da postanete pisac?

– Prvo sam hteo da budem slikar. Do kraja srednje škole sam se dosta ozbiljno time bavio. Hteo sam da upišem Akademiju. Potom sam došao kod jednog profesora koji je trebalo da me sprema i kada sam video da to podrazumeva da to leto ne mogu da idem na more, upisao književnost.

Kada ste se odlučili da baš – pišete?

– Prelomio sam kada sam pročitao "Grobnicu za Borisa Davidoviča" Danila Kiša. Hteo sam da i ja napišem nešto tako.

Hteli ste da budete Kiš?

– Hteo... Sada postoje ovi zaštitnici lika i dela Danila Kiša koji misle da, ako su popili dve-tri kafe s njim, imaju monopol na njega. Oni strogo osuđuju moju ljubav prema Kišu, tako da mi je zabranjeno da ga pominjem.

Je li vam zabranjeno i da pišete kao Kiš?

– Zabranjeno mi je da ga pominjem, a to im radim namerno, zabavlja me.

A vi ste i u porodici imali pisaca?

– Deda po majci mi je bio pisac.

Jeste li ikada s njim razgovarali o pisanju?

– Jesam, ali on je davno umro i to nisu bili neki ozbiljni razgovori.

A šta vam je otac, političar, nekada član predsedništva BiH, rekao za pisanje?

– On nema afiniteta prema književnosti… Uglavnom se čudi tome što sam ja pisac. Ali deda po ocu je bio istoričar književnosti, nije bio pisac, ali mu je to bilo blisko. Pisao je o Vuku Karadžiću, Silviju Strahimiru Kranjčeviću... Umro je kada sam imao tri godine. Više ga sa slika pamtim, a bio je i osnivač izdavačke kuće "Kosmos", biblioteke "Karijatide" u Beogradu, ali je ubrzo izašao iz tog posla i bavio se i prevođenjem. Preveo je skoro čitavog Balzaka, prevodio je i Karla Majera... Stric voli književnost, voli da čita, s njim dosta razgovaram o književnosti, dok oca to ne zanima.

(Foto: mozzart sport)

Čekajte, linija Kecmanovića ide pisac-političar...

– Pradeda Dušan Kecmanović bio je senator u Kraljevini Jugoslaviji, iz redova Samostalne demokratske stranke i jedan je od osnivača Jugoslavije 1918. godine. Potom ide deda Ilija Kecmanović, istoričar kniževnosti, pa moj otac Nenad političar, ja pisac...

Prepoznaju li se već na vašoj kćerki neke odlike političara?

– Dosta je elokventna i zna da stvari okreće onako kako njoj odgovara.

Znači, sve predispozicije da se nastavi redosled su tu...

Da li se družite s nekim od bosanskih pisaca?

– Kao klinac sam upoznao Abdulaha Sidrana, a sada sa njim imam nova, zanimljiva iskustva.

Kakva?

– Kada su filmadžije počele da rade film "Top je bio vreo", imali su fiks-ideju da to bude u koprodukciji sa Sarajevom. Odmah sam im rekao da je ideja besmislena, da od toga nema ništa, ali su oni ipak nastavili da pokušavaju... Jedna od najzanimljivijih epizoda je Sidran kome su predlagali da bude koscenarista. Tražio im je da mu unapred daju avans da pročita scenario. To je otpalo. Potom su ga pitali da igra u filmu, pa je tražio previsok honorar...

Ima li još toga o Abdulahu Sidranu, piscu, poeti, tvorcu scenarija legendarnih filmova "Otac na službenom putu", "Sjećaš li se Doli Bel", "Kuduz"?

– Potom je dao intervju u sarajevskim novinama u kome je rekao da je to jedan četnički film, po jednom četničkom romanu i da on u tome neće da učestvuje kao koscenarista. Zatim su ga pitali za to što mu je ponuđena i uloga, on odgovorio: "Jeste, ali tu nismo uspeli da se dogovorimo oko honorara". Što znači da su uspeli da se dogovore oko novca, onda film ne bi bio četnički!

Gde ste upoznali Sidrana?

– Upoznao sam ga u kafani, u Domu pisaca kada sam dobio prvu nagradu za pripovetku "Histori". On je bio član žirija.

Faktički je učestvovao u stvaranju Dušana Kecmanovića kao pisca?

– Jeste, učestvovao je u stvaranju jedne četničke literature.

Na kesi niz bob stazu

Sećate li se Olimpijskih igara u Sarajevu? Koliko ste tada imali godina?

– Malo, samo 12. Bio sam na jednom bob takmičenju...

Da nije na onom kada se čuvar, pošto ga je mrzelo da ide stepenicama, spustio bez ičega niz stazu, da mu bude brže?

– On je to uradio tek posle takmičenja, na kesi se spustio... i poginuo. Još dva puta smo kretali na spust, hteli su da me vode, ali je zbog nevremena oba puta odložen, pa nismo otišli. Na tim takmičenjima se ništa i ne vidi, na televiziji se sve mnogo bolje vidi. Starijima, koji su već izlazili u to vreme, sve je to bilo mnogo zabavnije. Bilo je raznih dešavanja...

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :