Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije - Komandant

Ljubiša Diković (Foto: vs.rs)

Čudna je sudbina vojnika. Nikad ne zna gde je ona čvorna tačka njegove karijere, skopčane sa zadatkom koji mora ispuniti, odlukom koju u određenom trenutku mora doneti, komandom koja se od njega otkotrlja po dubini vojne hijerarhije i susreta sa neprijateljem različite vrste.

General Ljubiša Diković koji je - sticajem ludila ovdašnje istorije - vojevao u četiri armije (JNA, Vojska Jugoslavije, Vojska Srbije i Crne Gore i Vojska Srbije) i po frontovima unutar sopstvene zemlje susreo se sa čudnim protivnikom o kome teško da je učio u vojnim školama ili naletao na bojnom polju. Kada je na vrhuncu vojničke karijere imenovan za načelnik Generalštaba Vojske Srbije, u zasedi ga je sačekala Nataša Kandić. Iako je za dvanaest godina od završetka rata na Kosovu, gde je bio na poziciji komandanta 37. motorizovane brigade, uspeo da ne dođe pod udar selektivne haške Justicije (koja je "kreativnim" tumačenjem načela komandne odgovornosti poslala iza rešetaka gotovo kompletan državni, policijski i vojni vrh ove zemlje), sada je naleteo na vrhovnog žreca takozvane "non gavermental" pravde koji obožava da nastupa u ulozi i tužioca i sudije.

Gospođa Kandić i njen Fond za humanitarno pravo izašao je sa nekakvim dosijeom Dikovićevih "zločina" i kad se isti pročita i protolkuje, onda se postavlja pitanje zašto do sada general nije, u najmanju ruku, ekspresno raščinjen i streljan, umesto što je imenovan na najodgovorniju dužnost u jednoj armiji.

Ili je teško pogrešio vrh ove države koji ga je postavio - a sumnjamo da je to moglo biti urađeno bez adekvatnih provera Dikovićevog dosijea i eventualnih nepočinstava, čak i u Srbiji - ili su "fondovi" negde omanuli.

O tome će najverovatnije morati odluku da donese sud, jer je protiv Nataše Kandić najavljena tužba, a od sudske odluke zavisi čast Vojske i države, ali i kredibilitet Kandićkinog "tribunala". Rialiti rečnikom rečeno, može biti samo jedan!

Međutim, ono u čemu Fond gospođe Kandić nije omanuo jeste tajming i tempiranje slučaja. Ispada da su generalovi gresi nekako obnarodovani tek kad je postavljen na mesto glavnokomandujućeg Vojske Srbije! Da li je on to sad, kao načelnik Generalštaba, više kriv!? Da li bi, da je penzionisan, njegov slučaj ostao u fondovskim fiokama!?

Da nisu gresi generala Dikovića možda u funkciji diskreditacije države i njenih institucija koje bi konačno trebalo prelomiti u pravcu "adekvatnog" rešenja kosovskog pitanja!? Ili se u tome može osetiti i miris iz predizbornih kuhinja koje se polako zahuktavaju?

Da li je moguće da vojska pod komandom, tada pukovnika Dikovića nigde nije spasla nijednog albanskog civila, nego ih je redom hapsila, progonila i ubijala!?

Da li je zaista, a prema navodima jedne od optužnih tačaka Fonda, Diković odgovoran i za to što je pozvao svoje oficire i vojnike da sa borbenih položaja dođu kod njega, a oni usput poginuli u zasedi OVK. Ispada da je - po saradnicima Fonda koji su na sebe preuzeli i prerogative vojnih stručnjaka (vojnici krenuli vozilom, "umesto pojedinačno i oprezno, kako nalažu pravila", navodi FHP) - za njihovu smrt kriv general, a ne teroristička gerila koja je pobila vojnike legitimne vojske legitimne države!?

Van optike FHP-a, a kroz svedočenja oficira i vojnika koji su sarađivali sa generalom Dikovićem, stiče se utisak da je reč o oštrom, ali poštenom i pravičnom trupnom oficiru koji je u vojnoj hijerarhiji prošao sve što je trebalo, ne preskačući nijednu stepenicu. Od čina potporučnika 1984. trebalo mu je dve decenije, službe, školovanja i ratovanja da dođe do čina generala, a već na početku se prirodnim osobinama ličnosti izdvajao kao potencijal za visokokarijernog oficira iz najbolje tradicije pešadijskog školskog centra.

"Neumorne volje i sa oštrim i analitičkim umom, jednostavno nije umeo da bude osrednji", reći će jedan od njegovih kolega, a po toj fanatičnoj upornosti i neiscrpnoj energiji posebno ga pamte pitomci iz srednje vojne škole. Poznat je i kao apsolutni poštovalac vojničkog poretka, discipline i propisa u čemu zna da ide do krajnjih granica.

Ono čime je najviše zavređivao poštovanje kod vojske jeste pokroviteljski odnos prema potčinjenima i osećaj odgovornosti koji ga je terao da lično odlazi na saučešće porodicama poginulih vojnika.

Iako s imidžom strogog i preozbiljnog oficira, ne izbegava ni druženja i proslave, na kojima je - uz izvinjenje kako i nema neki sluh - sklon da zapeva lepu narodnu pesmu, naročito iz svog užičkog zavičaja u koji odlazi kad god je u prilici.

General Diković je, pored srednje vojne škole i Vojne akademije Kopnene vojske, završio i Komandnoštabnu akademiju i Školu nacionalne odbrane, a obavljao je dužnosti od komandira voda do komandanta kopnene vojske odakle je došao na mesto načelnika Generalštaba VS. Građanski rat u bivšoj Jugoslaviji zatekao ga je na službi u Bosni i Hercegovini, a ratovao je i na Kosovu.

Ljubiša Diković je rođen 1960. u Užicu, oženjen je i ima dvoje dece.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 28.01.2012.)