Marina Maljković, trener ženske košarkaške ekipe "Partizana" - u sve odnose ulazim otvorenog srca

Marina Maljković

Biološka je činjenica da su geni nosioci naslednih osobina, pa time, moguće je, i dela sudbine. Primera za to ima mnogo. Navešću jedan: To je životna i radna sudbina Marine Maljković (28), košarkaškog trenera ženske ekipe "Partizana", i njenog oca Božidara Maljkovića (57), čoveka iste struke.

Ona je, 1999. godine, zbog bombardovanja Srbije, umesto da studira psihologiju u Americi, što je želela, došla u Beograd i, potpuno neplanirano, krenula u trenersku školu. Kao što se i on, umesto advokature, tuđom voljom, opredelio za posao trenera.

A i njihovi uspesi se "gađaju". Ona je, na nivou države, u ukupnom sportu, u ovom veku, jedan od najuspešnijih trenera. Zna samo za prva mesta u svim takmičenjima. A on je to, u svoje vreme, bio na nivou kontinenta. Vodio je klubove koji su četiri puta bili šampioni Evrope!

Marina još nije u braku, ne živi sa roditeljima, ali nije sama. Kaže da uživa u svim događanjima, jer "život bez ljubavi, u svim odnosima, nema smisla".

Ko Vas je zarazio košarkom?

U košarci sam od kako znam za sebe. Iz Beograda smo pošli 1986. godine. Imala sam tada pet, a brat Nebojša devet godina. Stigli smo u Split. Tata je pet godina bio trener Jugoplastike. A zatim je taj put nastavljen do moje osamnaeste, do 1999. godine! Iz Splita smo otišli u Barselonu, pa u Limož, zatim u Atinu, a potom u Pariz.

Kad ste Vi ušli u igru?

Lopta mi je uvek bila tu, na dohvat ruke. Ali, u ozbiljnu igru ušla sam kad sam imala jedanaest godina. Bilo je to u Limožu. Igrala sam na položaju „dvojke”, a to znači odbrana, prodor, šut... Sa igrama sam nastavila u Atini i Parizu. Ali, najlepše mi je bilo na Zlatiboru. Tu je svakog leta organizovan košarkaški kamp. Taj kamp nikad nisam propuštala po cenu da ne idem sa roditeljima na neka egzotična mesta kakva su Bahami, Sejšeli...

A kad ste se odvojili od roditelja?

Bilo je to 1999. godine. Tata je potpisao šesti ugovor. Tada sa Unikahom iz Malage. I nas četvoro smo se našli na tri strane. Brat Nebojša je ostao u Parizu, zbog studija filmske režije, roditelji su otišli u Malagu, a ja sam, umesto u Ameriku, u Pensilvaniju, na studije psihologije, kako sam planirala, došla u Beograd. Tada sam samo to želela. U osamnaestoj godini nisam, u tom trenutku, imala drugi, jasniji cilj.

A kako objašnjavate upis u trenere?

Otišla sam tada, u vreme bombardovanja, ne znajući tačno šta ću, u mali beogradski košarkaški klub Ušće da „ubijem vreme”, da igram, ali i da treniram devojčice od trinaest, četrnaest godina. A potom sam, da baš ne dangubim, pošla i u trenersku školu. Roditelji su sve to znali, ali nisu to prihvatili kao moje trajno opredeljenje, već kao moj odmor od svih promena škola, gradova, jezika... A ja sam, posle desetak dana rada u sali, sa decom, za divno čudo, bila sigurna da je to moj pravi životni put. Tada sam iznenadila i sebe!

A kad su to razumeli Vaši roditelji?

Posle četiri godine stalnog napredovanja iz lige u ligu dovela sam ekipu Ušća pred najviši rang takmičenja, pred ulazak u Prvu ligu. Bilo je to u aprilu 2004. godine. I moji su došli u Beograd. Na tribinama su bili treneri iz svih sportova: "košarkaš" Vlada Đurović, "fudbaler" Duško Bajević...

Ko vam je bio protivnik?

U tom odlučujučem susretu rival nam je bila Duboćica iz Leskovca. A tata je javno izjavio da "Ušće nema nikakvu šansu za uspeh"... I, stvarno, gošće su povele sa dvadeset koševa razlike. Međutim, hrabrila sam moje igračice i one nisu posustale. Naprotiv igrale su sve bolje i bolje. Izmenama sam ubrzala igru. I Ušće je pobedilo. Postigli smo, do kraja meča, deset koševa više od rivalki!

U kom smeru ste tada krenuli?

Ostala sam trener Ušća još jedno vreme, a potom sam prihvatila ponudu Hemofarma iz Zrenjanina. Sa tom ekipom sam za dve sezone osvojila četiri titule. Bile smo dva puta šampioni i pobednici Kupa, a u Evro kupu stigle smo do osme pozicije. A to je, imajući u vidu naše materijalno stanje, svetski uspeh!

Našta sve mislite?

Kad kažem "materijalno stanje" mislim na ceo ženski sport u Srbiji, koji je na ivici života. Takva materijalna razlika između muškog i ženskog sporta ne postoji nigde na svetu. Da ova zemlja samo malo više misli na ženski sport mi bi imali deset "Nađa Higl" u svim sportovima, a ne samo u plivanju. A i ona je sama stigla do uspeha, pa su se posle toga brižnici probudili. Sad sam u Partizanu, a i tu smo na prosjačkom štapu. Ova nebriga o ženskom sportu boli. Jako boli.

Da li sarađujete sa ocem?

On je, u početku, bio protiv moje odluke da budem trener, a posle je to prihvatio kao moj konačan stav. Plašio se i za moje zdravlje. On najbolje zna koliko je to težak fizički i psihički rad. Posle svake greške na treninzima akcija se ponavlja. Učesnici u igri moraju da "izmere" vrednost svake izgubljene lopte, svake greške... Veoma sam zahtevna. O svemu tome mnogo pričam sa ocem, ali on ne kontroliše moj rad. Ne dolazi ni na treninge, ni na utakmice. Često sedi u kolima, na parkingu, u toku utakmice, a potom uđe u halu i čestita mi na pobedi. To je njegovo opredeljenje...

Kako kontrolišete igračice?

Ne činim to. Ali, one znaju pravila. U karantinima i u toku putovanja nema kontakta ni sa roditeljima, a ne daj bože sa mladićima. Naravno, nisam protiv kontakta sa drugim polom, ali ne u "radno vreme". Jer, na okupu pred utakmicu tim mora da ima sve odlike čvrste ekipe i zajednice u kojoj nema nikakvog odvajanja. Tada svi živimo samo za rezultat.

Da li bi radili sa muškom ekipom?

U svim odnosima veoma poštujem pravilo "nikad ne kaži nikad". Tako je to i sa ovim pitanjem. Uostalom, ja sam u Ušću, sticajem okolnosti, vodila i mušku ekipu, jer nije bilo trenera sa licencom. I u toj ulozi sam se jako dobro snašla.

Koje još vrednosti razvijate?

Od kad sam pošla sa roditeljima na put "oko sveta", sticajem okolnosti, a i svojom voljom, ulazila sam u sve pore tog naroda. Veoma brzo sam učila jezike. U svim tim gradovima sam dvanaest godina išla u školu. Odlično govorim i pišem engleski, španski, francuski i grčki. U Parizu sam, kao glumica, bila član jedne pozorišne trupe. A najveće bogatstvo su mi prijatelji koje sam stekla u inostranstvu.

Šta je Vaš uslov za druženje?

Nemam tu nikakvih uslova. To je za mene neki fini osećaj koji se razvije između dve osobe. Sve mi to liči na događanje u ljubavi. Oseti se to ili ne. Naravno, posle sledi isrenost, poštovanje, vernost...

A kako prihvatate razočarenja?

I taj osećaj je deo života. Dogodilo mi se to više puta. Ipak, u sve odnose: prijateljske, ljubavne, radne... ulazim otvorenog srca. Ništa ne računam. Ipak, ako se razočaram preživim to. Naravno, bude mi teško, ali brzo se smirim, jer čiste sam duše. Neka o tome razmišlja druga strana.

Kako čuvate ženstvenost?

Svaka žena uvek mora da bude prava žena u najlepšem smislu te reči. I u tome sam veoma svoja. Ponašam se onakao kako se osećam. I oblaćim se na svoj način. Ne želim da budem ničija kopija.

Imate posao koji volite, a ljubav?

Ljubav je neobjašnjiv sadržaj u nama koji uvek, svemu, daje najlepši smisao. Ne žalim se...

Od čega zavisi taj odnos?

Uvek od načina na koji se čuva, neguje, podstiče, razvija... Ali, priznajem, nije lako biti uz mene - zbog mog posla...

Šta volite u muškoj prirodi?

Sokrat je rekao: "Progovori da te vidim". A ja dodajem: mora da bude pravi muškarac u svim odnosima. Danas je takvih jako, jako malo.

Gde idete na odmore?

Nisam odavno bila na dužem odmoru. Ali, odkako sam se pre devet godina vratila u Beograd volim da obilazim Srbiju. Tako odem na dan, dva do Palića, Novog Sada, Vršca... Opuštaju me ti izleti.

Koliko mislite samo na sebe?

Ne preterano. Od reči "ja" više volim izraz "mi". Mi u ljubavi. Mi u porodici. Mi u šetnje. Mi na izletu...

Čemu ne možete da odolite?

Imam jaku samokontrolu. Nepostoji stvar ili odnos kome ne mogu da odolim.

Od čega ne odustajete?

Ne odustajem od borbe u svim događanjima. Borba je moja sudbina. Za sve u životu sam se izborila.

Koje su Vaše duhovne vežbe?

Vedar pogled na život. Raduje me svaki osmeh. I onaj koji dajem i onaj koji primam. Ko to nema - mora da vežba.

Koji značaj dajete jelu?

Volim da, sa meni dragim osobama, sednem u neki lep restoran. I tada mi svako jelo, uz čašu belog vina, ima pravi ukus.

(Napomena:tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 31.1.10.)