Ljiljana Habjanović-Đurović, pisac - Sva sam sazdana od strasti i emocija

Ljiljana Habjanović-Đurović

Najčitaniji srpski pisac priča o životu bez oca i bez majke, bežanju od sporta, falsifikovanom opravdanju, svom rodoslovu, jahanju na Hogaru, pisanju iz duše, dokazu da postoji Bog, veri i gordosti, usamljenosti i erotici...

Ljiljana Habjanović-Đurović je ekonomista i najčitaniji srpski pisac od 1973. godine, od kad se u našim bibliotekama prati čitanost! Ukupan tiraž svih njenih knjiga stigao je do cifre od jednog miliona, a prevedene su na deset jezika.

Dobitnica je devetnaest nagrada i priznanja. Prošlu, "Vukovu nagradu", za ovu godinu, dobila je pre tri dana. Biografski centar u Kembridžu uvrstio ju je, posmatrano na regionalnom nivou, u sto najuticajnijih pisaca sveta.

Rođena je šestog dana septembra 1953. godine u Kruševcu, kao jedinica, u braku Radmile i Zvonimira.

Udata je za Milovana Đurovića, ekonomistu. Imaju sina Hadži-Aleksandra (21), studenta četvrte godine filmske i TV režije.

Šta posebno pamtite iz detinjstva?

Kad sam slavila sedmi rođendan majka je pripremila rođendanski ručak za nas troje, ali otac nije došao do večeri. A kad je stigao nije se setio mog rođendana... Nekoliko meseci kasnije moji roditelji više nisu bili zajedno. Sa majkom sam otišla kod njene majke, kod moje babe Jelene. Ali, pet godina kasnije strašna bolest odnela je majku u "drugi svet", a imala je samo trideset pet godina. Od tada mi je baba bila sva moja svetlost i sva moja vatra. Stigla je čak i da povede kolo na mojoj svadbi...

A šta je bilo sa ocem?

Posle razvoda od majke nisam ga viđala, a i ne želim.

Kako su vam tekli školski dani?

Bila sam, uglavnom, usamljena. Moja interesovanja su bila drugačija od načina ponašanja mojih vršnjaka i u osnovnoj školi i u gimnaziji. Najveći deo vremena sam čitala, pisala i maštala, a to baš nije način života u tim godinama. A kad sam bila u gimnaziji izgovarala sam patetičnu rečenicu: "Oni će živeti, a ja ću biti pisac"...

Za koga ste pisali?

Štampano je to u "Malim novinama", na dečijoj strani "Pobede"... Majka je bila vrlo ponosna na moje pisanje. Ona je ove delove novina isecala i nosila u tašni. A tih radova sad imam jako malo. I nije mi žao. Jer, sve što se majki zateklo u tašni, kad se razbolela, baba i ja smo sahranile sa njom.

Koliko ste se davali sportu?

Bežala sam sa časova fizičkog. I profesor fizičkog je, na maturi, iako sam bila najbolji učenik, hteo da me obori samo zato što nisam bila na sletu uoči Titovog rođendana. Ali, direktor škole me je spasao. Rekao je da sam u vreme sleta bila u Zaječaru, na skupu pesnika gimnazijalaca. A nisam! I tako sam, falsifikovanim opravdanjem, završila gimnaziju i upisala se na Ekonomski fakultet u Beogradu.

A šta ste voleli sem pisanja?

Životinje. Posebno konje. Ovu želju ostvarila sam kad sam se udala. Pre i posle jahanja sam timarila i hranila mog konja Hogara. Bio je preponaš, visok, jak i pametan. Umeo je, ponekad, blago da mi stane na nogu, uz bistar pogled i izraz "lica" kojim mi se "smeškao"... A sad, u kući, imam dva škotska ovčara.

Šta je za vas pisanje?

Za mene je to, od malena, unutrašnje moranje i način života. To je ono bez čega nikad ne bih bila srećna. Ne mogu ni da zamislim život bez pisanja.

Da li je pisanje vaša sudbina?

Ne baš doslovno, ali mislim da se svi rađamo sa nekim darovima. Darovima od Boga. Tako bih to nazvala. Naravno, jako je bitno da u sebi prepoznamo te darove i da se prema njima odnosima na pravi način. Pre svega da ih čuvamo, obogaćujemo i razvijamo.

Gde je izvor vašeg pisanja?

Uvek sam pisala iz srca, a tako pišem i sad. Pišem i pisaću o emocijama i o unutrašnjim previranjima. U mojim romanima nema opisa prirode. Ali, ima zalaženja u najintimnije prelive duše.

Ljiljana Habjanović-Đurović

Ko su vaši "navijači"?

Pre svega žene. One u mojim romanima pronalaze sebe. Ali, usuđujem se da kažem da i muškarci vole moje knjige. U to se uveravam u pismima čitalaca i u direktnim kontaktima.

Kada ste se posvetili duhovnosti?

Tome sam posebno posvećena od kad sam bila sama sa babom. Imala je ikonu u kući, slavila je slavu, Božić, Uskrs... A u četvrtom razredu gimnazije sam primljena u Savez komunista... I nisam to doživela kao suprotnost. Jer, ravnopravnost je tada, za mene, bila zajednički imenilac za oba verovanja. A danas, kad sam duboko ušla u veru, vidim tu razliku.

Da li verujete u višu silu, u Boga?

Verujem. Događalo mi se više puta, na ličnom planu, da doživim nešto što mi potvrđuje verovanje da mi na ovom svetu nismo sami. O tome sam pisala u romanu "Iva".

Na primer?

Kad sam se jedne noći probudila "čula" sam da mi je neko rekao: "Babi ti je loše. Prekrsti se tri puta i biće joj bolje". A meni je baba bila centar sveta. Prekrstila sam se tri put i zaspala. Kad sam sutra pozvala babu ona mi je kazala: "Bilo mi je noćas loše. U jednom trenutku mi se učinilo da si tu. Ja sam te čak pozvala, a ti si mi kazala: "Evo me baba". I posale toga mi je bilo dobro..."

Koliko ste strastveni u veri...

Znam da je naša vera zasnovana na čudima. I da se verujući ljudi čudima ne čude. Oni se čudima raduju. Jer, čuda prikazuju upravo ono što sam i ja više puta osetila. Čuda dokazuju sveprisutnost Boga u našim životima. Zato se verujući uvek trude da budu bolji...

... a koliko kao osoba?

Sva sam sazdana od strasti i emocija. Svemu se, do čega mi je stalo, predajem svim srcem, dušom i telom. Ništa ne odrađujem! I ovo što pričamo doživljavam na taj način.

Vera odbacuje gordost, a vi?

Trudim se da ne budem gorda. Mogu da budem samo zahvalna. Zahvalna Bogu što je ovo što imam dao meni. A to su talenat, snaga za rad, porodica, čitaoci... I zato imam silnu želju da tu milost nikad ne izneverim; ni ponašanjem, ni mislima, ni načinom svog života.

Kako živi "Javna ptica"?

Ona je moj prvi roman. Napisala sam ga pre četvrt veka, a štampan je tri godine kasnije. To je prvi erotski roman naše književnosti napisan ženskom rukom. Ali, to je i priča o usamljenosti. A erotske scene, kod usamljenih, samo potenciraju tu usamljenost. Posebno ako usamljeni nisu i bukvalno sami. A takva usamljenost je najgorča i najporaznija! Ova knjiga se traži i kao "sagovornik" i kao vaspitač.

Ko je prvi pročitao "pticu"?

Bio je to Dragoš Kalaić, tada urednik u "Književnim novinama". Pohvalio je knjigu, a ja sam bila u šoku od sreće. Knjiga je štampana 1988. godine. Ona mi je poslužila kao pokriće za dugo studiranje, za strpljenje mog muža, a i kao potvrda da nisam budala koja se zanosi već da ću stvarno biti pisac. Tu knjigu sam nosila u tašni i stalno je dodirivala, kao majka svoje čedo. A bila sam presrećna kad je jedna moja "ptica" ukradena na Sajmu knjiga!

Gde sebe sad vidite?

Sve što mi se događa bio je moj ideal, moj smisao života. I sad sam tu. A to je za mene misao pravoslavlja: vera, ljubav i nada. Naročito ljubav. Jer, samo nas ljubav može spasiti. A pravi smisao života je da se ne postidim na strašnom Hristovom sudu, odnosno pred sobom pri sabiranju svih životnih događanja.

Od koje knjige ste pošli novim putem?

"Ženski rodoslov" mi je omogućio da da 1996. godine napustim novinarski posao u "Dugi" i da se posvetim samo književnosti. Za trinaest godina prodato je sto šezdeset hiljada primeraka "Rodoslova"! Ova knjiga je rečnik večite ženske sudbine...

Da li je tu reč o autobiografiji?

Apsolutno. Sve su to priče o mojoj porodici. Sve ovo je kazivanje moje babe Jelene. Opisujem život mog ženskog rodoslova.

Koliko imate smelih poređenja?

Koliko je trebalo. Sve je istina. Evo opisa moje čukunbabe, Crnogorke, koja je dovedena u kuću da rodi naslednika. Rodila je trinaestoro dece, ali svi muškarci su umrli još kao mala deca: "Dvadeset dve godine duša joj se kuvala u vrelom katranu sumnji, strahova i želja"...

A na drugoj strani...

Da, na drugoj strani u mom ženskom rodoslovu, kao i u životu, i u toj knjizi, ima i erotike: "Probudili su se isprepletanih udova, goli, vlažni, vreli"... A i kad se ona pita: "Da li se nevino poigravati usnama ili primiti njegov jezik u svoja usta i zagristi ga kao jedru sočnu voćku"...

Da li vas čitaoci citiraju?

Evo primera iz Tuzle: Na promociji knjige pričali smo o dva moja stava, o dve rečenice: "Nije važan teret, već snaga onoga ko teret nosi", i: "Strah je mera snage, a bol je mera vere" Ove rečenice su iz knjige "Zapis duše"... Moje junakinje su prošle kroz to. One su moj primer za ugled...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 27.12.2009.)