Marko Tutunović, menadžer prodaje i operativnih poslova SAS Adriatic Region - Od Afrike do kuvanog vina

Savet „nikad ne reci nikad“ ne važi za Marka Tutunovića.

Potpuno je siguran da neće nikad glasati, ostaviti pušenje, niti ići na balet. Siguran je i da neće više nikad skijati. Iako je bio dobar skijaš kao dete, afrička klima ga je promenila. Postao je zimogrožljiv i od zimskih sportova danas upražnjava isključivo kuvano vino. Roditelji su se početkom devedesetih godina otisnuli iz Srbije i nastanili u Južnoafričkoj Republici. Ubrzo je krenuo za njima, „samo“ je pre toga „svratio“ do Švedske kod tetke na dve godine srednje škole.

Fakultet za finansijski menadžment koji je završio u Johanesburgu i rad u IDS konsultantskoj firmi doneli su Tutunoviću značajnu nagradu - TDWI (The Data Warehousing Institute) za svrhe prediktivne analitike. Pomeranja u karijeri išla su brzo, a rad za američku softversku kompaniju SAS i nostalgija vratili su ga u Srbiju. Prvi put, sa željom da ostane, u Srbiju je došao 2002, ali tad, kako kaže, još nije bio pravi trenutak.

Radio je malo u Londonu, malo u regionu, a u Beograd svraćao. Otvaranje SAS kancelarije u Srbiji 2007. bila je potvrda početka prepoznavanja potrebe za modernizacijom upravljanja kod ovdašnjih vodećih firmi. Tad se i Marko Tutunović ponovo naselio u Beogradu. Jedan je od retkih od kojih se može čuti da će ovo biti dobra godina. Nije ni čudo, jer će izložene rizicima i nesigurnosti, firme sigurno kucati na vrata kompanija kao što je SAS.

Uz „ma, nek ide život“ naručuje „balkan stek“. Prošao je celu Englesku i Vels automobilom, ali ga i dalje nervira što mu je tri godine trebalo da savlada parkiranje kad se vratio u Srbiju. Kaže da se još nije smestio ovde kako valja, ali ima plan. Već je „snimio“ parče zemlje na pola sata od kancelarije, u prirodi, sa pogledom na reku. Sagradiće kuću, napustiti gradsku buku koja je, čini mu se, mnogo veća nego ranije. Ili se navikao na širinu koju je imao u Africi. Povratak prirodi, uz idealne infrastrukturne uslove, smatra dobrim rešenjem za konformistu poput sebe, koji uživa u pravljenju roštilja.

Brani Zemun i Partizan, ostalo mu iz detinjstva. Odmah po povratku u Srbiju uzeo je godišnju kartu za ložu kako bi mogao da prati košarkaške utakmice Partizana. Košarka mu je strast, za fudbal je već izgubio interesovanje.
Sa dosta prijatelja iz detinjstva i osnovne škole i danas je u odličnim odnosima. Mahom su svi Zemunci. Ništa se nije pokvarilo, osim što mu se čini da nema dovoljno vremena za druženje. Posao je doveo do zapostavljanja prijatelja. Ne smeta mu što puno radi, kaže, sve dok ima smisla.

Ustaje ujutru u šest kako bi imao sat vremena za sebe. Ćuti, puši i pije kafu. Kako mu i pristaje uz prezime, Tutunović uživa u duvanu. Ako bi ga nešto nateralo da se vrati u Južnoafričku Republiku, to bi bila zabrana pušenja u Srbiji. Ne bi mogao da podnese smrzavanje ispred restorana. Smatra da u Evropi, jednostavno, nije klima za takve stvari, deluje okrutno.

Slobodne trenutke najviše voli da provodi sa suprugom. Upoznali su se kao komšije u Južnoj Africi i venčali pre devet godina. Zajedno su se vratili u Beograd. Sa njom se vratio nakratko i svojoj ljubavi iz tinejdžerskih dana, Švedskoj. Na doček Novog milenijuma u Stokholmu, uz grupe ABBA i Europe. Voli to da spomene jer je siguran da ne može baš svako iz njegove generacije da se pohvali da je uživo slušao koncert grupe ABBA.

U Južnoafričku Republiku otišao je 1993. Iako su događaji na jugu Afrike u tom periodu pomerali skoro ceo svet, pad aparthejda u toj afričkoj zemlji njega kao srednjoškolca nije posebno doticao. Ni kasnije u životu politika nije dobila posebno važno mesto u njegovom životu. Po opredeljenju je apolitičan, iako potpuno svestan uticaja politike na živote ljudi. Nikad nije glasao, ni u Južnoj Africi ni u Srbiji. „Osećam da prosečan glasač ne može da ima punu informaciju na osnovu koje bi mogao da donese odgovornu odluku o tome za koga će da glasa, a da to bude realno“, objašnjava Tutunović svoju odluku.

Iako je i suprugu i njega vukla želja da se vrate kući, otac i majka se nikad ne bi vratili u Srbiju. Zaljubljeni su u Afriku. On je nije puno obilazio, za razliku od roditelja koji uživaju u prirodi, safariju, fotografisanju, lovu. Njemu je to, pored toga što je izuzetno vruće, pomalo i dosadno. Planira da, kad sledeći put ode, obiđe vinski put u Južnoj Africi. U Srbiji nije dobio posebnu inspiraciju za takve obilaske. Ovde je prešao na špricer i misli da Srbi treba da se drže rakije.

Od majke, lekarke po struci, dobio je neverovatan strah od odlaska kod doktora. Voleo bi da i to stavi pod „nikad“ kad bi moglo. Zasad uspešno uspeva da zaobilazi bele mantile.

Otac inženjer u Srbiji je u jednom trenutku počeo samostalno da radi pa je, da bi sebi olakšao posao, osmislio 1991. softver za vodovodne mreže. Ubrzao mu je posao, ali i odluku da napusti Srbiju. Dve godine nakon odlaska u Južnu Afriku uspeo je da ga komercijalizuje. Danas je njegov otac vlasnik softvera za vodovodne mreže koji se prodaje u više od 80 zemalja. Kaže da, iako je mogao, nije hteo da se vezuje za očev posao. „Ne treba mešati posao i porodicu, menjaju se odnosi“, smatra Tutunović.

Uvek se trudio da bude samostalan. Voli da sam plaća svoje račune. Da li je to pitanje vaspitanja ili ne? Misli da je vaspitanje, između ostalog, stvar ličnog doživljaja deteta. On ga je shvatio kao put ka nezavisnosti, a njegov sedam godina mlađi brat malo drugačije, priča Tutunović kroz smeh. Rođeni brat je rok muzičar koji živi na relaciji London – Pretorija. Svira ska-punk i stigao je na top 40 listu u Velikoj Britaniji. „Meni ne prija njegova muzika, glasna je i divlja. Na njegovom prvom koncertu, bio sam stvarno dirnut, ali nisam više išao“, kaže on.

Sebe, sa druge strane, smatra totalno netalentovanim. „Za sviranje, pevanje, crtanje... Ništa mi ne ide. Ali zato, kako bi rekao Bata Živojinović u Balkan ekspresu, „moj resor su finansije“, zaključuje Tutunović.

poziv na pretplatu na