Dušan Stanojević, ginekolog-akušer - Porodio sam majmunicu Lijanu sedam puta

Dr Dušan Stanojević porodio je u svojoj karijeri 15.000 žena, uradio više od 200 operacija promene pola, jedini je domaći lekar koji operiše devojke koje nemaju vaginu i matericu, prvi je porodio ženu s petorkama a da su sve bebe ostale žive, ali svetsku slavu stekao je kada je - porodio majmunicu !

Detinjstvo
Odrastao sam u selu Prilike pored Ivanjice, gde sam završio osnovnu školu. Ni to što u selu nije bilo struje nije nam smetalo da budemo srećni. Jedva smo čekali da svane da ustanemo i izađemo napolje da se igramo, a kad padne mrak - pravac u krevet! A dok su se druga deca igrala uobičajenih igara, ja sam imao sam svoj zoološki vrt. U njemu je bilo svih životinja osim vukova i medveda. Donosio sam sve što sam mogao da uhvatim, lisicu, jazavca, krticu, ježa, tvora, ptiće...

Hvatao ribu rukama
Pokraj sela prolazi reka Moravica. U njoj sam kao dete naučio da hvatam ribu rukama. I sećam se, na petoj godini studija, američka organizacija „Kamp Amerika“ je tražila naše studente medicine i psihologije da budu vaspitači za njihovu decu u kampovima preko leta. Prijavim se ja i odem na neku planinu. Prvo što sam primetio je da u blizini kampa ima rečica puna pastrmki. Najnormalnije uskočim u reku i počnem rukama da hvatam ribu. Svi su bili zgranuti! Nisu mogli da veruju da neko tako nešto može da izvede. Uveče su me svi zagledali i zapitkivali da li mi u Jugoslaviji imamo automobile, televizore, jer su pomislili da smo iz neke divljine. A onda me je direktor kampa molio da naučim i drugu decu ovoj veštini.

Medicina - nevoljno
Nikad nisam voleo da izlazim u kafiće, diskoteke... Dok su moji vršnjaci izlazili ja sam učio, boravio u prirodi itd. Pre neki dan sam dobio od mog prijatelja Zorana Simjanovića, muzičara, knjigu „Kako sam postao i prestao da budem roker“. Ineteresantno mi je bilo da pročitam tu knjigu i vidim šta su moji vršnjaci radili dok sam ja bio u nauci i prirodi. Nisam hteo da budem lekar. Dane sam provodio u šumi i hteo sam da studiram biologiju. Ali 1968. godine, kada sam završavao gimnaziju, bile se one čuvene studentske demonstracije, a Rusija napala Čehoslovačku. Otac, koji je bio mobilisan, rekao mi je tada: „Upisuj se gde znaš, samo nemoj da ideš u vojsku!“ I prvi poziv za prijemni uputio je Medicinski fakultet. Sve je bilo u redu do prvog susreta s pacijentima na trećoj godini. Nikako mi se nije svidelo da samo merim pritisak. Ali mi je majka pričom o velikim lekarima, o pomaganju ljudima ulila ljubav prema medicini.

Porodilište
Na petoj godini studija morali smo da provedemo deset dana u internatu u porodilištu. To je bilo u jesen 1972. godine, posle epidemije variole vere. Pošto je većina žena, iz straha, tog proleća abortirala, porođaja je bilo jako malo. Jedva smo čekali da bude neki, pa da gledamo. To mi se mnogo dopalo! Porođaj je nešto najlepše! Smatram da imam najinteresantniji posao na svetu! A i podsetilo me je na još jednu situaciju iz detinjstva.

Prasilište
Selo Prilike imalo je zemljoradničku zadrugu koja je imala dosta svinja. Svinjar je bio moj drug Mlađo Miletić. Stalno sam mu pomagao pri radu. Imali su puno krmača. Noći i noći sam provodio na ivici obora i gledao kako se krmače prase. Kad ona oprasi prasića više nego što ima sisa, ja ono najlepše proglasim za trinaesto i nosim ga kući. Gajim ga na cuclu i nosim sa sobom u školu. Kad malo poraste moji ga daju nekom i ono završi ko zna kako, ali ja onda uzmem novo prase. E kad sam došao na praksu u porodilište, mene je ono tako podsetilo na to moje prasilište iz detinjstva, da sam rekao - ja ću samo ovo da budem i ništa drugo!

Gužva pred vratima
I pored brojnih operacija i porođaja, i danas jedan dan u nedelji radim u ambulanti i tada je ispred ambulante bratoubilački rat! Ali imam sistem. Pomažu mi dva mlada lekara koji zapisuju podatke u kartone. Praktično ne razgovaram s pacijentom osim ako me nešto posebno ne zanima, jer suština je da izađem svima u susret zato što smatram da to tako mora. Dolaze ljudi koji traže najstručniju pomoć iz cele zemlje. Svakog ponedeljka mene ispred ambulante sačeka između 50 i 100 pacijentkinja. Ali sve završimo za dva, tri sata.

Ni tamo ni vamo
Sećam se koliko je patila moja nana koja se mlada razbolela od jedne teške neizlečive bolesti. U to vreme kod lekara se u selu išlo samo ako se nađeš u situaciji koja se „stručno“ zove „ni tamo ni vamo“. To znači da se neko teško razboleo i leži nepokretan i niti može da radi niti umire. Sedam dana se ona spremala za odlazak kod lekara u Beograd, a on nije našao za shodno ni da popriča s njom kako treba, da joj kaže šta može ili ne može da se uradi. Zato sam rešio da nikad ne budem takav lekar i da ću primiti svakoga. Ljudi to znaju i zato je kod mene uvek gužva.

Lijana
U Beo-zoo vrtu 1991. godine porađala se šimpanza Lijana, Samijeva ženka. Posle tri dana bezuspešnih pokušaja veterinara da je porode, Vuk Bojović je tražio da mu dovedu ginekologa i oni su pozvali mene. Onako u farmerkama popeo sam se na kavez i shvatio da se radi o divljoj zveri i da ne mogu da joj kažem: „Izvinite ja ću sad malo da vas pregledam“, nego da ćemo morati da je uspavamo. Već na prvi pogled sam video da nešto nije u redu, a kad su mi veterinari rekli da ima proliv zelene boje, shvatio sam da je to zelena plodova voda i da je najverovatnije mladunče u njoj uginulo. Doveo sam celu ekipu - anesteziologa i babicu i asistenta. Uspeli smo, ali se ispostavilo da je mladunče stvarno uginulo. Ipak, spasli smo ženku od sepse. Vuk je bio oduševljen, tako da smo ostali u kontaktu. Sledećeg novembra kad se ona ponovo porađala, Vuk me je pozvao i ja sam ponovo došao i porodio Lijanu carskim rezom. Tako se rodila Zorica, koja je dobila ime po babici Zorici. Sledeće godine na Lijaninom porođaju u prostoriji od 30 kvadrata bilo je sigurno 100 ljudi, desetak kamera i 50 fotoaparata. Bio je to centralni događaj ne samo u Beogradu, nego je i Rojters snimak porođaja prodao u 400 stranih televizijskih centara, tako da su me zvali prijatelji iz Švajcarske, Švedske, Australije. Posle toga porodio sam je još četiri puta, dva puta carskim rezom i dva puta prirodno.

Tajna grčkog pisma
Grčki je moja velika ljubav. Za mene je bio otkrovenje kad sam se prvi put susreo s njim 1978. godine kad sam sa porodicom otišao na letovanje na Halkidiki. Kako sam ulazio u tajne tog jezika, tako mi se sve više sviđao. Završio sam sve moguće i nemoguće kurseve, imao i privatne časove. Ali ostala je tajna za mene kako Grci nauče da pišu. Čak sam kupio i njihove bukvare i čitanke za osnovnu školu i na kraju shvatio da sam ja mator za to i da to može samo dete da nauči. Ipak, kad napišem nešto, oni to razumeju. I danas na mom stolu stoji otvoren grčki rečnik i nedeljno naučim dve, tri nove reči.

Porođaj na rate
Isidora Ilić-Milenković, majka trojki, rodila je uz moju pomoć pre skoro tri godine najpre malu Iskru, a onda sam zaustavio porođaj na način o kom sam samo čitao pre toga u knjigama i tek nakon sedam dana doneo na svet njenog brata i sestru. Odluka je bila ispravna i to je sada očigledno jer mala Iskra sada ima problem s vidom zbog inkubatora. Da su se sve troje rodili kad i Iskra, roditelji bi praktično imali troje slepe dece.

Jedini u Srbiji
Jedini u Srbiji operišem devojčice rođene bez vagine i materice. Svi dolaze kod mene i godišnje imam deset takvih slučajeva. Naučio sam to da radim od prof. Save Perovića. Imam i dvoje, troje učenika koji bi mogli to da urade i bez mene. Smatram da je vrlo bitno da ostavite nekom u nasleđe svoj posao. Nije štos da odete u penziju i da kažete da ste bili nezamenljivi. Ponosan sam na svog učitelja prof. Dragomira Mladenovića koji mi je u nasledstvo ostavio celo svoje bogatstvo - svoj ručni rad! Pored Mladenovića radim sa još nekoliko ljudi koji su jako dobri u svom poslu: dr Atanasije - Tasa Marković, dr Vlada Milovanović, dr Radivoje Grčić i dr Slobodan Runić.

Penzija na ostrvu
Jedva čekam unučiće. Imam još osam godina do penzije. Onda se povlačim i idem da živim s unukom. Najverovatnije na nekom grčkom ostrvu, na moru. Volim da jedrim preko leta i obišao sam skoro sva grčka ostrva jedrilicom. Našao sam nekoliko na kojima vredi živeti.

Biografija
Dr Dušan Stanojević je rođen 29.11.1949. godine u Ivanjici. Osnovnu školu je završio u selu Prilike i Gornjem Milanovcu i Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Zaposlio se u GAK-u „Narodni front“ 1979. godine. Izabran je za asistenta na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1986. godine. Magistrirao je 1989, a odbranio doktorsku tezu 1996. godine. Trenutno je u zvanju docenta. Vodeći je ginekolog u zemlji, objavio je više radova u domaćim i stranim časopisima. Učestvovao je u pisanju domaćih i stranih udžbenika iz ginekologije i akušerstva. Godišnje uradi između 600 i 800 velikih ginekoloških operacija. Oženjen je sa Snežanom i ima troje dece.

Deca
Ćerka Marija (31) je lekar i radi kod nas na klinici, biće ginekolog. Srednji sin Miloš (30) je pilot i radi za privatnu avio-kompaniju. Najmlađi sin Branko (28) studira slikarstvo u Londonu i proputovao je pola sveta. On je mali avanturista. Živeo je u Japanu, Bangkoku, Turskoj, Grčkoj. Dešavalo se da ne znamo gde je. Samo se javi i kaže: „Nastaniću se u gradu koji mi se najviše sviđa, a to je Lisabon.“ I onda mi padnemo u nesvest.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista