Milan Vlajčić, filmski kritičar - Štef je najbolji igrač svih vremena

Stjepan Bobek

Kada me je prošla gimnazijska groznica, uvideo sam u čemu sam grešio. Do tada sam mislio da je Rajko Mitić najbolji igrač na svetu, a onda sam shvatio da je od njega bolja Partizanova leva polutka Stjepan Bobek. Tek sad vidim da ovi današnji igrači imaju finte kojima je nekada samo on vladao.

Pamtim ceo prvi tim Crvene zvezde: Ljuba Lovrić, Stanković, Drakulić, Palfi, Đajić, Ognjanov, Rajko Mitić, Tomašević... nabrajao je Milan Vlajčić, jedan od naših najcenjenijih filmskih kritičara, uz kaficu u bašti nadomak Radio Beograda. Crvenu zvezdu je, kaže, počeo da prati još kao klinac. Kada je osnovan klub imao je sedam godina i njegovo društvo i on išli su da gledaju svaki trening.

Ko vam je od igrača ostao u sećanju?

– Ljuba Lovrić, legendarni golman koji se pamti po tome da je stajao na golu 1938. godine kada je Jugoslavija pobedila Englesku sa 2:1. Posle rata je bio Zvezdin golman, a potom je naredne tri decenije bio glavni urednik lista Sport. Kada je prolazio pored naše kuće na putu za trening, mi smo kaskali za njim i čekali da se igrači presvuku i krene trening. To su bile prave zvezde, stojiš i gledaš izbliza Rajka Mitića, Ognjanova, Baneta Vukosavljevića... Bile su to legende Beograda.

A igrači Partizana?

– Ove današnje igrače čovek ne može ni da popamti osim tri-četiri oko kojih novinari dižu buku. U to vreme je bilo drugačije. Nisam navijao za Partizan, a ceo njegov tim sam znao. Kada me je prošla ta gimnazijska groznica, posle sam shvatio u čemu sam grešio. Do tada sam mislio da je Rajko Mitić najbolji igrač na svetu, a onda sam shvatio da je od njega bolja Partizanova leva polutka Stjepan Bobek. Tek sad vidim da ovi današnji igrači imaju neke finte kojima je nekada samo on vladao. On je tada bio jedini koji je mogao da stavi loptu na ivicu šesnaesterca i mekanim lobom prebaci golmana…

Niste to hteli sebi da priznate kao klinac?

– Ti percipiraš Bobeka, ali šta ćeš, navijaš za Rajka Mitića. Kasnije, kada prođe ta groznica, uvidiš kao i ja da je Stjepan Bobek tada bio najbolji igrač i, verovatno, najbolji igrač svih vremena na ovim prostorima.

Gde ste odrasli?

– Odrastao sam na Čuburi, tamo gde je sada "Park mira Jelene Šantić". Odatle smo u gimnazijskim danima, a i kasnije, kada sam već krenuo na fakultet, imali štos da mimo gledanja "velike" lige idemo na Sinđelićevo igralište i gledamo Treću beogradsku ligu.

S kim je Sinđa tada ukrštao koplja?

– S Poletom, Bulburdercom... Na te utakmice je dolazilo i po 2.000 ljudi! Do podne dođemo kući, a po podne, na stadionu predratnog Građanskog, budućoj Marakani, gledamo Zvezdu.

Kakav je bio taj stadion?

– Lep, očuvan, s velikom tribinom. Ali ako se nešto važno događalo, išli smo i na Partizanov stadion. Pamtim datum, 8. oktobar 1949. godine – prva međunarodna utakmica na stadionu Partizana, Jugoslavija – Francuska.

Stjepan Bobek

Koji je bio rezultat?

– Nerešeno, 1:1. Znam da su ulaznice bile rasprodate mnogo pre utakmice, tako da ja nisam uspeo da nabavim jednu za sebe, ali me to nije pokolebalo. Imao sam tada devet godina i bio sam verovatno najkržljavije dete u gradu. Kada sam pričao supruzi kako mi je majka mutila žumance samo da porastem, ona mi kaže: "Pa šta, žumance..." E trebalo je te 1949. u posleratnom Beogradu naći jaje. Nego, krenem sa dva momka koji su imali karte. Na ulazu je bilo osam kontrola, a ja sam se kroz sve njih onako mršav provukao i ušao na "zapad". Međutim, svi su stajali jer su bili uzbuđeni i ja, onako mali, od njih gotovo da ništa nisam ni video.

Da li se i u toku rata odlazilo na utakmice?

– Igralo se. Stjepan Bobek i još nekolicina su igrali u Zagrebu. Onda su ih na kraju rata, da ih tamo ne bi streljali zbog kolaboracije s okupatorom, poslali u Partizan. I beogradski igrači Rajko Mitić, Predrag Đajić, levi half, kakvog sada nema... takođe su igrali tokom okupacije, ali su ljudi koji su vodili sport brzo shvatili da ne treba da se svete onima koji su igrali fudbal, već da ih uzmu u novoosnovane klubove. Zato smo posle rata imali jednu od najboljih reprezentacija.

Kako ste pratili utakmice sa svetskih prvenstava?

– Nije bilo televizije, pa smo sve rekonstruisali na osnovu novina. Radivoje Marković, legenda sportskog novinarstva je i pre rata bio reporter. On je od 1945, pa sledećih 20 godina prenosio najvažnije fudbalske utakmice. A prenosio je i druge bitne stvari, poput Prvomajske parade, tada veoma važnog događaja za Beograd koji je trajao bar šest sati i sve to vreme on priča, objašnjava... Ma šta prenosio, bilo je sa savršenom dikcijom, sa svim informacijama, bez gluposti koje danas reporteri ubacuju tako što su to negde na internetu pročitali.

Kako je sport postao deo sveta filma?

– Sportska tema je kasno prepoznata jer nije s njom lako napraviti dobar film. Naš fim je posle rata imao jedan veliki hit na spotsku temu, zvao se "Plavi devet". To je bila prva komedija vezana za sport i radilo se o tome da li će Plavi devet da istrči na utakmicu. Bio je to jedan od najgledanijih filmova pedesetih u Jugoslaviji. Gledalo ga je milion ljudi, a bio je popularan baš zato što je imao za temu sport, komedija sa mnogo fudbala.

Punio je bioskopske dvorane?

– Uveliko, a kada smo krajem pedesetih igrali utakmicu sa Engleskom, u Beogradu, na stadionu Partizana snimljena je cela utakmica uz pomoć tri kamere. Sve je montirano i prikazivano u bioskopu kao film.

Da li je bar bila dobra utakmica?

– Dakako, Rajko Mitić, moj omiljeni lik, pet minuta pre kraja dao je gol Engleskoj. To je bila velika pobeda, Englezi su do tada bili nepobedivi.

Kako je izgledao film?

– E kako... Rađeno je filmskom kamerom koja nema pokretljivost kao današnje. Gledao sam tu utakmicu, prvo na stadionu, a potom u bioskopu "Slavica". Taj snimak je bio događaj, pola Srbije ga je gledalo. Radile su ga Filmske novosti u crno-beloj tehnici, slika je bila malo mutna, uglovi nisu bili dobro postavljeni, a kad je Rajko Mitić dao gol, samo se videla lopta koja ulazi. Danas da to neko vidi, odustao bi od gledanja za pet minuta, ali u to vreme za bolje nismo znali.

I hteli su ljudi to da gledaju?

– Kako ne, čekalo se u redu pred bioskopom. A onda je došla televizija i svojim direktnim prenosima uništila potrebu za takvim filmom.

Da li su u svetu rađeni takvi filmovi?

– Na zapadu nije, samo u SSSR-u i u Čehoslovačkoj. Zapad je bolje znao šta je to komercijalni film, a nas su ovde "izvatali", mesec dana kasnije nam prikazali film, svi su znali rezultat, a ipak platili kartu i gledali kako pobeđujemo Englesku.

Kada se sport nametnuo svetskom filmu?

– Japanci su snimili nekoliko filmova o svojim velikim atletičarima, maratoncima. Poslednjih 20 godina je takav film veoma popularan u Americi, samo što oni imaju svoje sportove. Svaki dan na kablovskoj naletim na neki takav. Pre neki dan je baš bio jedan dobar "Polje snova". Kevin Kostner igra sina velikog igrača bezbola čija ekipa je negde dvadesetih godina prošlog veka zbog nameštanja utakmice diskvalifikovana. Kostner iz kukuruznog polja čuje glas svog pokojnog oca koji mu kaže: "Mi nemamo gde da treniramo." I sin mu na tom polju napravi teren, a svi misle da je poludeo. Fenomenalan film, imao je i nominaciju za Oskara. To je jedan od najboljih Kostnerovih filmova.

A stariji filmovi?

– Boks je uvek bio velika tema. U holivudskom filmu "Telo i duša" Džon Garfild je igrao velikog šampiona koji se zaljubio u plavušu zbog koje gubi glavni meč za prvenstvo sveta. To je radio čovek koji je režirao i Kazablanku Majkl Kertes. I dan-danas, kada ga Kinoteka stavi u program, oni koji znaju šta je film dođu da ga gledaju. Svake godine dva-tri velika američka filma imaju temu ragbija, fudbala, porodičnih drama i lepih cura koje poremete nečiju karijeru.

Koji su filmovi na temu sporta dobro prošli kod kritike i publike?

– Desetine filmova na temu boksa. Džon Hjuston je bio bokser, tak što je počeo profesionalnu karijeru slomili su mu nos. U Francuskoj su snimili nekoliko filmova na temu Marsela Serdana, koji je bio prvak sveta u poluteškoj kategoriji. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći šezdesetih godina.

Koji je po vama najbolji?

– Jedan od najboljih snimljenih na temu sporta je film Martina Skorsezea "Razjareni bik", o velikom bokseru Džeku Lamoti. Igra ga Robert de Niro i taj film je na svim listama među 20 najboljih filmova sveta. Lamota je bio sjajan, ali nasilan. Premlaćivao je plavuše. Zbog tog filma je De Niro "nabacio" 30 kg.

Zašto su najbolji filmovi satemom sporta upravo oni o boksu?

– Zato što je boks individualni sport. On je najfascinantniji jer bokser izlaže svoju fiziku, glavu, velikom riziku. To je prava drama. Zato je uvek najzanimljiviji. A fudbal je kolektivna igra, teško je o njemu napraviti film. Amerikanci imaju i dobre filmove o bejzbolu i njihovi bacači su cenjeni i plaćeni više od mnogih vrhunskih fudbalera.

Stjepan Bobek

Većinom su to limunadice, neizbežne na besplatnim kablovskim kanalima...

– Uglavnom, ali postoji film s Polom Njumenom "Prljava igra". On je trener i od svog tima pokušava da izvuče najbolji rezultat. Uči ih da igraju prljavo. Surov i odlično urađen fim. Ponekad su veliki filmovi na sportsku temu, fimovi o ljudskom porazu. Takav je pomenuti o Džeku Lamoti koji je došao do svetskog vrha i nastradao jer je mnogo pio, kršio kafane, jurili ga, hapsili... Skorseze je u jednom intervjuu rekao: "Ja sam veliki ljubitelj boksa i meni je bilo ogromno zadovoljstvo da snimim film. Kad je De Niro izdržao moje maltretiranje da se ugoji 30 kilograma, morao sam i ja da izdržim."

Gde se tu, pored pomenutih francuskih, našao evropski film?

– Jedan od velikih je napravio Viskonte. Snimio je film "Roko i njegova braća" o dečaku s ulice Roku koga igra Alen Delon. Ta uloga mu je kasnije odredila stepen slave. Priča se događa u siromašnoj napolitanskoj porodici koja ulaže u Roka koji se bavi boksom. To je jedan od najboljih posleratnih italijanskih filmova.

Kako se istočni blok bavio filmovima na temu sporta?

– Nisu uspeli u tome da se proslave. Oni su od rata pravili surovi vestern i među njima je bilo i dobrih filmova. Rusi su imali komedije na sportske teme, ja sam ih dve-tri gledao, ali su bile dosadne. Oni kada ne prave ratni film, ne urade dobro, filmovi sa savremenom temom su im bledi i bljutavi – dečaci koji igraju i daju golove...

A Česi, velika kinematografija i jaka fudbalska nacija?

– Oni su uoči pojave velikana Formana i Mencla imali dobre filmove na temu fudbala. Ipak su oni bili uz Engleze, Italijane i Nemce četvrta fudbalska sila. Pre pojave televizije nije se ni znalo da su Brazil i Argentina toliko jaki jer su retko igrali u Evropi. Oni su tih pedestih imali nekoliko lepih komedija na temu sporta. Da ne zaboravimo, azijski film je od borilačkih veština napravio čitav žanr. Filmovi Brusa Lija su šezdesetih i sedamdesetih godina harali Beogradom. Klinci su samo to gledali. Ja sam već bio malo mator za to, ali Li je bio fenomenalan. Legenda je i dan-danas.

IGRA SE IZGUBILA

– U prvom timu tek osnovane Crvene zvezde bili su halfovi Bela Palfiji, koji je došao iz Subotice i Predrag Đajić. Igrači sredine, koji su prenosili i nameštali lopte, uletali u šesnaesterac kada treba. Gledali smo i divili im se na treninzima svakog utorka i četvrtka. Odemo, gledamo i uživamo. Mi smo pedestih u Brazilu ušli među četiri najbolje reprezentacije na svetu, šezdesetih smo u Urugvaju osvojili treće mesto. Sada se takva igra izgubila. Svi trče na sve strane, a prava funkcija halfova se izgubila…

Piše: Biljana Bošnjak Draganović

izvor :