Jelena Udicki (British American Tobacco) – „ Vedra radoholičarka“

Direktor za korporativne i regulatorne poslove kompanije British American Tobacco (BAT) u jugoistočnoj Evropi Jelena Udicki rođena je u Kikindi i za sebe jako voli da kaže da je „prava Sosa“. Ta tvrdnja, međutim, ponekad deluje sumnjivo. Kao, na primer, dok vozi, ili preciznije, nisko leti. Istina, mnogi se doktori Džekili za volanom pretvaraju u vozače Hajdove, ali nanizane kazne za prekoračenje brzine i Alfa Romeo ne uklapaju se u tradicionalnu matricu o „pravoj“ ravničarskoj duši. Udicki će uskoro morati, takva je odluka BAT-a, da se oprosti od svoje „Alfe“. Kaže da će ubuduće voziti neki „mirniji“ automobil. Koliko god ona bude žalila sa svojim autom, „Alfi“ će sigurno više nedostajati njen vozač.

No, ima mnogo stvari po kojima se u Udickoj prepoznaje nasleđe Marije Terezije. Pre svega, kako kaže, voli da poštuje propise i zakone, iako ne veruje da sreća leži u previše uređenom društvu. Dakle, izazov za nju, kao jednog od menadžera u kompaniji, biće propis po kome će od 1. januara naredne godine na svim paklicama cigareta koje se prodaju u Srbiji morati da stoje upozorenja o štetnosti duvana. Za Pall Mall još i ranije, od septembra.

Radosna

Udicki je školu završila u Kikindi, a u Beogradu je diplomirala na Ekonomskom fakultetu. Postdiplomske studije upisala je na Pravnom fakultetu, ali ih nije završila, za šta kaže da ne misli da je veliki hendikep, iako deluje da joj je malo žao zbog toga.

„Ne znam koji bi sticaj okolnosti trebalo da se desi da ih ja završim. Žao mi je zbog toga, iako ne vidim kako će to uticati na moj posao i moj razvoj“.

Po diplomiranju dugo nije mogla da nađe stabilan posao. „Da bih „preživela“ kao student, još dok sam bila na fakultetu držala sam privatno časove iz računovodstva. Posle fakulteta, jedno vreme sam radila u Makedoniji“.

Sa promenama u Srbiji, promenila se i njena sreća.

„U Srbiju sam se vratila posle 5. oktobra, neposredno pre nego što je osnovana Agencija za privatizaciju. S obzirom na to da sam imala iskustva sa javnim nabavkama, moj sadašnji kum Branko Radulović me je povezao sa ljudima iz Agencije. Tamo sam radila na svim projektima Svetske banke. Agencija je za mene bilo fantastično iskustvo“, kaže Udicki.

„Kada se 2004. godine promenila struktura u Agenciji, shvatila sam da mi tamo više nije mesto. Atmosfera se promenila, sistem rada se promenio. Mnogi ljudi se odlučuju da rade poslove zato što su dobro plaćeni, ili zbog toga što će od njih imati koristi u daljoj karijeri. Ja želim da kada idem na posao budem radosna zbog toga“.

Na novu „radost“ Udicki nije puno čekala. Između nekoliko ponuda odlučila se da radi u BAT-u.

„Tu ponudu sam prihvatila pomalo intuitivno. Kada sam otišla na razgovor, prvi osećaj mi je bio da treba da prihvatim ponudu“.

Udicki je direktor korporativnih i regulatornih poslova za jugoistočnu Evropu. Iz Beograda, dakle, rukovodi poslovima na osam tržišta. Za sebe, ipak, ne voli da kaže da je rukovodilac. Više veruje u kvalitet timskog upravljanja, iako dodaje da ponekad mora da „preseče“.

„Svoj posao ne bih nazvala rukovođenjem. Sva tržišta su povezana i radije bih to nazvala sveopštom saradnjom. Ali, činjenica je da je glavna centrala u Beogradu i da Beograd ima najveći kadrovski potencijal“, kaže Udicki. Usklađivanje različitosti na tim tržištima jedan je od najvećih izazova.

„Ogroman broj zakona vezanih za jugoistočnu Evropu moramo da poznajemo. Trenutno radimo projekat ventilacije koji će biti primenjen u Sloveniji, Srbiji i Albaniji. Nezamislivo je koliko su zemlje u regionu daleko od toga da sve bude standardizovano. Još puno treba da učimo da bi stigli do toga da sistem i institucije mogu da funkcionišu nezavisno od pojedinaca.“

Ostvarena

Jelena Udicki kaže da nije nemoguće da se jednog dana vrati u državnu instituciju.

„To zavisi od toga čime bi se ta institucija bavila, kao i šta bi bio cilj projekta kojim bi se bavila. Zavisi i ko bi bili ljudi sa kojima bih radila. Moja ambicija je u ovom trenutku ostvarena. Taj posao bi, dakle, morao da bude bolji i kvalitetniji od ovog kojim se bavim, a u ovom trenutku ne mogu da zamislim šta bi to moglo da bude“.

Mada kaže da je radoholik i iako je još daleko od četrdesete godine, voli da mašta kako će za deset godina - u penziju.

„Nivo energije koji danas posedujem i potreba da se stalno nešto radi je u ovom trenutku toliki da ću sigurno još dugo moći da radim. BAT omogućava i takozvana horizontalna pomeranja. Možda ću naučiti da se bavim nekim drugim poslom u kompaniji. Sa druge strane, radim toliko da sam srećna ako uspem jednu knjigu da pročitam za tri nedelje. Volela bih, na primer, da imam vremena jednom mesečno da odem na kontrolu kod zubara i da imam vremena da se još više posvetim sebi. Odlazila bih redovnije u Kikindu.“

Restoran Franš joj je omiljeni restoran, između ostalog i zbog toga što kad popije ne voli da vozi, a stanuje blizu.

Inače, kaže da ne pije žestoka pića, osim „tatine kajsije“. Za sebe tvrdi da je vinopija. Osim Franša, voli Ipanemu, Pevac, Absent...

„Više sam za mirnije izlaske, za mesta gde može da se sedi i gde je muzika takva da ne moram da se derem da bi me drugi čuli. Splavovi, diskoteke, dakle, ne dolaze u obzir. Zapravo, jako je malo mesta na koje volom da izlazim. Za bioskop sam lenja i idem samo ako me drugi organizuju. Sramota me je koliko retko idem u pozorište, ali to je pre svega zbog toga što često putujem i ne mogu unapred da kupim karte“.

U početku je uživala u poslovnim putovanjima. Kasnije su joj, zbog učestalosti, postala naporna. Privatno, i dalje je sklona avanturama. Uglavnom letuje u sopstvenom aranžmanu. Ove godine cilj je Skiatos, a odmor je, kaže, poseban i po tome što prvi put umesto deset dana, letuje dve nedelje. Za sada joj je osiguran put do Soluna. Hoće li uspeti da se ukrca na trajekt još ne zna. Karte za ferry već desetak dana pokušava da kupi preko Interneta, ali to nije jednostavan zadatak, pogotovo kad su u pitanju Grci.

„Karte nisam mogla da platim karticom, a nekoliko dana mi je trebalo da nađem banku preko koje mogu da platim. Ali, još čekam potvrdu da mi je mesto na trajektu rezervisano“.

Bez veze

Jelena je očigledno ponosna što je Kikinđanka, iako tvrdi da oni koji su iz tog grada došli u Beograd ne održavaju međusobno bliske veze. Jedan od uspešnijih Kikinđana je i Udickin poznanik iz detinjstva, ministar privrede Predrag Bubalo.

„Bubalo je, takoreći, porodični prijatelj. Znam ga još iz detinjstva dok je moj tata radio kao vozač u livnici. On je za mene jako pozitivan lik. Livnica je dugo godina bila zamajac kinkindske privrede i Bubalo se, od kada je postao direktor Livnice, svim silama zalagao za njenu privatizaciju. Zameraju mu mnoge stvari. A ono što me užasno iritira, to je spremnost ovdašnjih ljudi da iskritikuju a priori svaku inicijativu. Neka se oni stave u njegovu poziciju. To je stanje svesti koje mora da se promeni. Ljudi moraju da nauče da mora mnogo više da se radi“, kaže Udicki i dodaje da joj se čini da se u zemlji poslednjih godina ipak više radi nego ranije.

„Mislim da dolaze mlade generacije koje hoće da „grizu“. U životu pojedinac ne treba da bude previše surov, ali mora da ima određenu dozu ambicije, vrednoće pa i inteligencije. Iskreno se nadam da je prošlo vreme maminih i tatinih veza. Te stvari su mi uvek bile grozne, možda i zbog toga što nikad nisam imala prilike za njima. Niti mi, koji smo iz Kikinde, funkcionišemo po principu klana. Sebe i danas doživljavam kao Kikinđanku. Moje beogradske komšije Braca i Mima su iz Kikinde i ne mogu da opišem koliko su mi oni značili dok sam studirala jer sam imala deo Kikinde u Beogradu“.

poziv na pretplatu na