Povratnici iz inostranstva vratili život selu Ojkovica iznad Zlatarskog jezera

Kada je pre deceniju i po poslednja otišla iz Tomića, Radomirka nije mogla ni da pomisli da će se život nekada opet vratiti u opusteli zaseok. Danas, baš kao nekada, ona i njena jetrva Milenija ispijaju jutarnju kafu ispred stare porodične kuće i zadovoljno osluškuju žagor kod komšija. Odluka dve porodice da kupe zapuštena imanja i dođu iz belog sveta da ovde žive, podgreva im nadu u opstanak sela, razbacanog po brdima iznad Zlatarskog jezera.

Nekoliko godina pre nego što su 2005. iz sela otišle u grad kod dece, Radomirka (79) i Milenija (88) Tomić bile su jedini stanovnici zaseoka Tomići, u Ojkovici kod Nove Varoši. Vratile su se proletos i ovde će provesti leto. Radomirki će društvo praviti sin Andrija, a Mileniji, Ljubinko i Nataša, sin i snaja. Dolaziće im i druga deca, unuci...

- Nigde nije lepše nego ovde u Ojkovici. Jeste se nekada živelo u oskudici i narod se mučio, ali nam je ipak bilo lepo. Svaka kuća u Tomićima i drugim zaseocima bila je puna čeljadi, a pašnjaci puni stoke. Danas sve zaraslo u šumu i trnje", kažu ove dve starice.

Ljubinko (68) Tomić, Milenijin sin, došao je proletos iz Beograda da u zavičaju uživa u penziji. Iskrčio je okućnicu, zasadio baštu i ovde će, kaže, ubuduće da živi. Pomaže mu supruga Nataša, meteorolog po struci, koja živi na relaciji Ojkovica-Beograd zbog obaveza na Poljoprivrednom fakultetu na kome je zaposlena. Njihova kuća je kao i većina drugih u zaseoku građena od brvana i pokrivena kamenim pločama.

- Skupljamo šumske plodove i lekovito bilje, pravimo sokove, a planiramo i da kupimo ovce. Prvi put sam kosila travu, a učim i druge seoske poslove. Rođena sam i odrasla u centru Beograda, ali Ojkovica je raj na zemlji. Ranije smo dolazili povremeno i na kratko, a sada planiramo da ovde ostanemo. Dve porodice koje su u komšiluku kupile kuću samo su ubrzale našu odluku - priča Nataša.

Zaselak Tomići sa desetak kuća, skoro 15 godina bio je potpuno pust. Sve do aprila prošle godine kada su izlokanim i jedva prohodnim drumom u njega stigli Dunja i Vladimir Ristanović, a za njima proletos i njihovi poznanici Đurići, Predrag i Snežana. Pre nego što su doselili u Ojkovicu oni su ovde boravili svega nekoliko puta. I bila je to ljubav na prvi pogled.

Predrag (67) i Snežana (55) Đurić rođeni su u Bosanskoj Krupi. Dvadesetak godina živeli su u Vašingtonu u Americi, imaju stan u Beogradu, ali su se na kraju opredelili za seosku idilu. Svojim rukama popravljaju budući dom. U kući koju su kupili niko nije živeo decenijama, nema ni struju, pa ih čeka dosta posla. Dok ona ne bude spremna za useljenje spavaće najviše kod komšija.

- Sve je bilo propalo i zaraslo u korov, ali nam to nije smetalo. Ovde u ovom bespuću pronašli smo svoj mir. Stigao nas je umor od tolikih preseljenja i novih početaka, pa smo rešili da ostatak života provedemo u prirodi, daleko od grada i gužve. Po ceo dan se radi. Imamo kokoške i piliće, baštu, a planiramo da kupimo ovce i koze. Što ne proizvedemo - kupimo u selu, hranimo se zdravo pa smo regulisali i zdravstevne probleme - kažu Đurići i dodaju da bi još naših prijatelja ovde kupilo kuću, ali je problem loš put, a na njemu putnički automobili brzo stradaju.

Dunja i Vladimir Ristanović su za posebnu novinsku priču. Svojim dolaskom u Ojkovicu vratili su nadu i udahnuli novi život selu koje je poput mnogih drugih bilo na umoru. Oboje su rođeni 1987. godine, ona u Rijeci, on u Užicu, a upoznali su se tokom studija u Beogradu. Dunja je ekonomista, a Vladimir programer i poslove od kojih žive, obavlja preko interneta. Bili su na korak od odlaska u Švedsku, ali su odustali zarad života u Tomićima.

- Od koprive, nane, zove, šipurka i drugog šumskog bilja pravimo sokove i džemove i sve to prodajemo pod našim brendom 'Zlatar u tegli', uglavnom na preporuku i putem interneta. Iskrčili smo okućnicu i tu će uskoro nići voćnjak, imamo i baštu s povrćem, a zimus smo sušili i meso. Nikada se pre nismo bavili poljoprivredom, pa nam je sve ovo novo. Srećom imamo dobre komšije. Meštani Marijan i Nevenka Rogović i njihov sin Jovan sa porodicom svima su nama ovde desna ruka - kaže ovaj bračni par i dodaje da im komšije pomažu sa mehanizacijom, i uče ih seoskim poslovima.

Rogovićima čija je kuća na kilometar iznad zaseoaka Tomići, srce je, kažu, puno zbog novih komšija.

- Prihvatili smo ih kao svoje. Družimo se i ispomažemo, kao jedna smo kuća. Milina je videti dim iz odžaka dole u Tomićima, i opet čuti žamor u do juče pustom zaseoku. Za poštovanje je njihova odluka da za život odaberu selo iz koga su pobegli mnogi njegovi meštani. Na sreću i oni se polako iz grada vraćaju na dedovinu, sve ih je više u Goronjićima, Čolanićima i drugim zaseocima. I u selu može lepo da se živi, ko je pametan i ko hoće da radi - kaže agilni Marijan Rogović (70), seoski aktivista.

- Ima interesovanja, ali su problem loši prilazni putevi. Mada je proteklih nekoliko godina kroz selo urađeno skoro četiri kilometra asfalta, što je ubrzalo povratak, mnogi zaseoci su i dalje u bespuću. Najkritičnije je na kraku prema Tomićima, gde je deonica u dužini od jednog i po kilometra skoro neprohodna, i njom se vozi uz veliki rizik - kaže Rogović.

Ojovica

Tomići

Zlatarsko jezero

Zlatar

Zlatar u tegli

Ljubinko Tomić

Nataša Tomić

Melanija Tomić

Dunja Ristanović

Vladimir Ristanović

Predrag Đurić

Snežana Đurić

Marijan Rogović

sokovi

džemovi