(Magazin) vile na Dedinju - Palate po meri odabranih

Imati priliku ili „dovoljno para” a ne živeti na Dedinju – pa to je potpuni fijasko, zato u elitnom beogradskom naselju danas stanuju članovi srpske političke elite, pripadnici džet-seta, biznismeni i estradni umetnici, uspešni sportisti... Što bi se reklo viđeniji ljudi, baš kao i nekad

Dedinje je početkom prošlog veka među Beograđanima važilo za gradsko izletište tamo iza božjih leđa. Kao jedno od brda koje se preko doline Topčiderske reke spušta ka Savi, tada je uglavnom bilo zasađeno vinogradima i zvalo se Dedija ili Dedina, po čemu je jedno od mlađih gradskih naselja, najpre formirano kao skup letnjikovaca, verovatno i dobilo ime. Toponim „Dedinje” najverovatnije potiče od naziva „dede” koji se davao šeihu, starešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši) imala je svoje vinograde. Krajem 19. i početkom 20. veka ovde je i dalje bilo voćnjaka i vinograda, ali nikakve značajnije naseobine.
A onda su se godinama raspored i stanje stvari menjali, možda bolje rečeno kuća i vila, tek sada je Dedinje elitno gradsko naselje u kome stanuju članovi srpske političke elite, pripadnici džet-seta, biznismeni i estradni umetnici, uspešni sportisti...

Među najskuplje nekretnine u Srbiji svakako spadaju i vile na Dedinju i Senjaku za koje pojedini vlasnici traže i po devet miliona evra. Traže, ali da li ih dobiju, teško je reći. Ipak, u agencijama smo uspeli da nađemo i skromnije ponude, između 500.000 i 1.500.000 evra, pa ko voli... Ako je za utehu, stanari Dedinja plaćaju najveći porez na imovinu. Prema podacima iz Ministarstva finansija, ima i onih koji godišnje plaćaju i do 90.000dinara porez na imovinu.

Pogled na sočnu šumu

Topčidersko brdo i Dedinje verovatno ne bi bili ono što jesu danas da jednog lepog dana kralj Aleksandar Karađorđević nije došao na ideju da podigne vlastiti vilu. Merkao je merkao i shvatio da je za dvorac kao stvoreno „mesto više Topčidera”, s pogledom na „divnu i sočnu šumu na Košutnjaku”, Rakovičku kotlinu, Kneževac i „plavu” Avalu, ali i na ceo Beograd, Zemun i modro pozađe Fruške gore.

Pretvaranje „utrine” u rezidencijalnu stambenu zonu presudno je uticalo na drugačije gledanje na ovaj deo beogradske periferije. Tim više što je u ovom kraju grada bezmalo sve započeto krčenjem šume, dovođenjemvode preko Topčidera, podizanjempruge... Pre izgradnje kraljevih dvorova, Starog i Belog dvora, kasarni, oficirskih stanova, reprezentativnog Gardijskog doma i drugih objekata, na Dedinju su se nalazila privatna imanja viđenijih beogradskih porodica poput Bajlonija, Ribnikara, Markovića, no i same Patrijaršije. Bile su to „po većoj časti”, njive i „vinogradi”, na kojima su posle Prvog svetskog rata Beograđani otpočeli gradnju nešto luksuznijih letnjikovaca, a s vremenom i „udobnih” porodičnih vila. Upravo ova činjenica, polovinom tridesetih godina, a u vreme konačnog formiranja kompleksa oko dvorova, postavila se i kao jedan od urbanističkih problema Dedinja jer, kako je pisano u „Opštinskim novinama”, „privatnim licima, pa ma koja ona bila, ne može se i ne sme dopustiti da se sa svojim letnjikovcima izmešaju sa Kraljevim dvorom i kasarnama Kraljeve garde. U neposrednoj okolini Kraljevoga dvora „ne sme se dopustiti podizanje privatnih zgrada u kojima se uz dobru kiriju u njima mogu useljavati i osobe sa rđavim predumišljajima”. Ipak,Stari dvor, sagrađen u srpskovizantijskom stilu,nastao je u saradnji kralja Aleksandra Karađorđevića i njegovog glavnog arhitekte Živojina Nikolića.

Tramvajem sa Slavije

Početkom treće decenije u prošlom veku radi i stručna komisija zadužena za izradu Generalnog plana Beograda, koji je dovršen 1923. a usvojen sledeće godine. U skladu sa načelima ondašnje urbanističke teorije, oko grada je zamišljen neprekidan prsten zelenila, u vidu parkova, bulevara i šuma. Ovaj spoljašnji, zeleni pojas se protezao preko Topčidera, Košutnjaka i Banjice, zahvatajući tako i oblast Dedinja namenjenu izgradnji vila. Komunalna „podloga” je pri tomevrlo brzo obezbeđena, te je Dedinje već početkom tridesetih godina dobilo epitete najzdravijeg, najuređenijeg, najčistijeg, najotmenijeg predgrađa Beograda. Tramvajska linija broj 12, predata saobraćaju 1932, preko Mostara i Senjaka, povezivala je Dedinje sa centrom grada, kao i autobusi koji su saobraćali do Pozorišnog trga i Slavije.

Među više od osam hiljada privatnih zgrada podignutih u Beogradu u tom razdoblju od dvadeset godina, više desetina dedinjskih „malih dvoraca”ostali su trajan doprinos neimarstvu međuratnog perioda.

Atentat na kralja Aleksandra u oktobru iste godine nije omeo gradnju Dvora, čiji je kamen temeljac položio sam Aleksandar,a dovršio knez Pavle Karađorđevićnovembra 1936. godine. Posle rata, samo pravno i taksativno promenivši vlasnika (postavši „narodna svojina”, a zapravo zvanična rezidencija predsednika FNRJ), nekadašnja nepokretna imovina Karađorđevića će dugo vremena ostati „srpski zabranjeni grad”. Međutim,oduvek je Dedinje, gledano očima većine Beograđana, bilo povezano sa „dedinjskim vilama”. Odmah po likvidaciji „privatne svojine”, u vile „narodnih neprijatelja” useljavaju se Josip Broz, Ranković, Đilas, Tempo, Peko Dapčević, Koča Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi zaslužni ljudi.

Ipak, nije ni drug Tito tamo uvek mirno spavao, s obzirom na to da je na sednici Politbiroa krajem 1950. godine upozoravao da bi, bude li Beograd napadnut (od SSSR-a), trebalo prvo „decentralizovati” Dedinje i videti kako tamo stvar stoji sa skloništima. Tek posle oktobarskih promena 2000. godine, princ Aleksandar Karađorđevićs porodicom useljava se u dvorski kompleks,dobivši pravo korišćenja, ali ne i vlasništva nad njim.

Ljubitelji Dedinja i tamošnjih vila ne moraju da brinu, još nisu potrošeni svi ari i hektari, iako je bilo poprilične divlje gradnje za zaslužne porodice, koju bivša vlast u ime dobrih komšijskih odnosa u Tolstojevoj ulici „nije primećivala”. Dakle, milionče–dva i eto kućice za uživanje na tom čarobnom brdu Dedinju. Kažu da je u njima lakše organizovati obezbeđenje i bodigardove nego u običnim zgradama na Vračaru ili Starom gradu. Pa sad,preslišajte se: imate li potrebu za obezbeđenjem, jeste li dobrostojeći klijent u banci…

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz dodatka MAGAZIN lista POLITIKA od 25.09.2009