Anđelko Trpković, direktor Beogradskog sajma - Čekamo pravog kupca

Anđelko Trpković

Privatizacija u Srbiji je pri kraju, i gotovo sigurno se može reći da je u domaćoj privredi ostalo malo društvenih kompanija koje bi mogle biti interesantne kupcima. Jedna od njih je svakako Beogradski sajam koji može postati predmet interesovanja, kako zbog lokacije, tako i zbog poslovnih rezultata, odnosno delatnosti. O toku privatizacije Anđelko Trpković, direktor Sajma, za Biznis kaže:

- Najveći deo aktivnosti u vezi s privatizacijom je već završen. Ostalo je prikupljanje ponuda koje će trajati do 15. maja ove godine. Posle se sastaje tenderska komisija, koja otvara ponude i odlučuje o najboljim. Ukoliko ne bude odgovarajuće ponude postoji mogućnost da ne bude privatizacije, ali o tome odlučuje Agencija za privatizaciju i oni sprovode aktivnosti u skladu sa svojim ovlašćenjima.

Budući da je svetska ekonomska kriza stigla i kod nas, da li je sada pravo vreme za privatizaciju ili bi možda bilo bolje da se sačeka povoljniji trenutak?

- Moj lični stav je da i u vreme krize ljudi moraju da rade dobre poslove. Kada je kriza, posebno morate da vodite računa o svakom dinaru i svakom evru koji ulažete. Beogradski sajam je odlično preduzeće i budućnost Beogradskog sajma biće dobra za svakog ko bude njime upravljao jer je ovo najznačajniji sajam na Balkanu. Kriza najviše pogađa one osrednje i one koji loše posluju, a ovo je odličan projekat i kriza na njega ne može da utiče.

Nedavno je došlo do inicijative da se Sajam proglasi spomenikom kulture. Da li je to bio pokušaj odlaganja privatizacije?

- Ne, i taj ceo postupak je okončan tako što je pronađen okvir kojim će Hala 1 biti zaštićeni spomenik kulture. Očuvanje spomenika kulture ne treba da dovodi u pitanje budućnost Sajma. Ono što je pečat jednog prošlog vremena treba sačuvati, ali nikako ne treba dozvoliti da to ospori ono što neke buduće generacije stvaraju.

Kako bi, po Vašem mišljenju, trebalo da izgleda firma koja bi u budućnosti preuzela Beogradski sajam?

- Mogu da opišem kako ja vidim poželjnog kupca. To bi trebalo da bude neko ko ozbiljno učestvuje u svetskoj sajamskoj industriji, neko ko može da napravi internacionalizaciju naših događaja i da učini da Beogradski sajam bude najbolji na Balkanu. Privatizacija ne podrazumeva promenu vlasništva kao osnovni cilj, već traženje strateškog partnera koji će omogućiti dalji razvoj i nastaviti trend rasta Sajma.

Šta idealan strateški partner treba da donese Sajmu?

- Ozbiljni kupci najviše mogu da doprinesu internacionalizaciji događaja i da nastave sa investiranjem u sajamsku infrastrukturu. Moj najveći problem je bila internacionalizacija i o tome sam često razgovarao i sa kolegama iz najjačih sajamskih industrija. Na primer, skoro sam direktoru Minhenskog sajma objašnjavao da je najveći problem to što ja organizujem drugi najveći sajam knjiga u Evropi, a on ne zna da ja postojim. Čuo je za Frankfurtski, sajam knjiga u Parizu, pa čak i sajam dečjih knjiga u Bolonji, a za naš, iako je drugi najveći u Evropi, nije.

Kolika je procenjena vrednost Sajma i šta je najvrednije u preduzeću Beogradski sajam?

- O vrednosti Sajma ne mogu da govorim zbog toga što je privatizacija u toku, ali mogu da vam kažem da je najvrednija stvar portfolio sajmova. Mi organizujemo četrdeset sajmova, od čega sedam od apsolutnog regionalnog značaja. Inače, Beogradski sajam se sastoji iz dve komponente, upravljanje objektima i organizacija događaja i potencijalni kupac mora da nastavi da razvija oba segmenta koji sada veoma uspešno posluju. Posle privatizacije mora da bude i bolje jer je jedan od uslova, za onog ko kupi Sajam, da mora deset godina da nastavi sa delatnošću i da rezultati budu najmanje jednaki našem rekordnom rezultatu iz 2007. godine.

Da li će biti otpuštanja radnika nakon privatizacije?

- Beogradski sajam je jedno od retkih društvenih preduzeća koje je smanjilo broj zaposlenih u protekle četiri godine. Mi smo 2004. godine imali 259 zaposlenih, a danas ih je 223 i dvoje treba da odu u penziju što znači da ćemo privatizaciju dočekati sa 220 radnika. Mi pružamo usluge, a kada to radite ne možete da govorite o tome da imate višak zaposlenih, nego samo da imate manjak posla. Beogradski sajam će nastaviti sa trendom rasta tako da mi nikada nećemo imati višak zaposlenih nego, možda ponekad, manjak posla.

Da li je planirano uvođenje nekih novih delatnosti nakon privatizacije?

- Svaki sajam se trudi da pronađe što više pratećih sadržaja koji će donositi prihode. Mnogo je bitnija činjenica koliko prihoda Sajam donosi državi i gradu u kojima radi od toga koliko je dobro preduzeće u okviru kojeg se Sajam nalazi. Sajamska industrija u Nemačkoj je to najpreciznije izmerila i oni su došli do zaključka da jedan evro koji se stvori na sajmu generiše trinaest evra u privredi grada. Prema njihovim merenjima, kada je reč o rastućim tržištima kao što je naše, taj odnos je jedan prema petnaest. Beogradski sajam generiše više od 4000 radnih mesta. Mi radimo 258 dana u godini i indirektni doprinos beogradskoj privredi i privredi Srbije bio je prošle godine 250 mil EUR.

Kakvi su Vaši planovi za ovu godinu, koja je ne samo godina privatizacije već i godina najveće svetske ekonomske krize?

- Završićemo 2009. godinu uspešno jer mi uvek idemo šest meseci unapred. Već sada radimo na realizaciji jesenjih događaja. Nastavićemo sa trendom rasta i bez obzira na krizu trudićemo se da, bar za nekoliko procenata, budemo bolji nego prošle godine.

Koga smatrate najozbiljnijom konkurencijom, kako u regionu tako i u Srbiji?

- U sajamskoj industriji postoji jedna dobra stvar a to je da mi, pre svega, sebe smatramo prijateljima i ljudima koji imaju jedan zajednički zadatak - da promovišu sajam kao mogućnost da se kompanija predstavi; svi zajednički radimo na tome da ljudi sajam vide kao mesto na koje moraju da dođu, pa tek onda sebe vidimo kao konkurente koji jedni drugima uzimaju posao. Ono što mi imamo od konkurencije u regionu je ono što je u krugu od 400 kilometara. To su: Zagreb, Budimpešta, Bukurešt, Plovdivski sajam u Bugarskoj, kao i lokalni konkurent, Novosadski sajam. Iako su se Novosadski sajam, kao i sajmovi u Kragujevcu, Nišu i Leskovcu poslednjih godina znatno razvili, ipak lokalni sajmovi nikada ne mogu da budu naša konkurencija. Dobro je da postoje i da lokalne zajednice imaju svoje manifestacije, ali svi oni moraju da shvate da ne treba da rade kopije velikih sajmova nego da pronađu nešto specifično čime će privući publiku. U tome je uspeh, ne praviti kopiju Sajma građevine koji mi organizujemo već naći jedan segment, pa neka to budu kvake, gume za izolaciju prozora i okupiti sve najjače firme sa Balkana koje se bave proizvodnjom ovih komponenti. Budućnost sajamske industrije ide ka specijalizaciji. Inače, kada se uporedimo sa regionom, Beogradski sajam je apsolutno na poziciji koja nam i pripada, a to je da smo najbolji sajam na Balkanu i jedan od retkih sajmova koji svake godine beleži rast u poslovanju. Naša osnovna jedinica mere je kvadratni metar, ali tu jedinicu imamo usled nemogućnosti da izmerimo količine kontakata; kada bismo izmerili koliko se kontakata napravi godišnje na našim sajmovima i koliko se poslova sklopi bili bismo daleko ispred svih ostalih.

Kolika je Vaša plata?

- Moja plata je 114.000 dinara, ali važniji je podatak da je prosečna plata na Sajmu oko 60.000 dinara. Članovi Upravnog odbora dobijaju naknade u visini prosečne plate koju je Vlada odredila, znači oko 40.000 dinara. Mi smo državno preduzeće koje ne uzima ni dinar iz budžeta. Apsolutno se sami finansiramo.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet sa sajta www.biznisnovine.com)