I prerađivači i izvoznici očekuju od države rešavanje problema tretmana metalnog otpada - EU traži od Srbije uklanjanje eksportnih ograničenja

Kada je u februaru ove godine Vlada Grčke nezvanično zatražila od vlasti u Srbiji da izmeni propise koji se odnose na izvoz neopasnog otpada u druge zemlje, vest je u široj javnosti uglavnom prošla neprimećeno.

U tom zahtevu Ministarstvo spoljnih poslova Grčke navelo je da se postojećim zakonom krše pravila slobodne trgovine, kao i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU.

Upravo bi ovaj "detalj" - upozorenje o nepoštovanju SSP-a, mogao da bude izvor mnogo ozbiljnijih problema i na mnogo širem polju nego što je to prerada metalnog otpada.

Naime, ubrzo nakon Grka, i Evropska komisija se ovim povodom obratila srpskim vlastima. I ne samo to. Tada su se pojavile i informacije da EK planira da počne naplatu specifičnih carina na pojedine proizvode iz Srbije, pre svega na voće i povrće, kao kontrameru, zbog "kočenja" sa izdavanjem dozvola za izvoz metalnog otpada.

Do toga, zasada, nije došlo.

U međuvremenu, iz našeg Ministarstva zaštite životne sredine poručili su da štite interese Srbije i da SSP nije prekršen. Državni sekretar u tom ministarstvu Branislav Blažić rekao je tada da i u Srbiji postoje operateri koji prerađuju gvožđe i da je država u obavezi da poštuje Zakon o zaštiti životne sredine i otpad poveri najbližem operateru.

Ministarstvo je, takođe, odlučilo i da odobri nekoliko dozvola za izvoz kompanijama koje se u Srbiji bave prikupljanjem, preradom i prodajom metalnog otpada.

Ipak, čini se da ovim problem nije rešen.

Evropska komisija je, naime, u nedavno objavljenom Godišnjem izveštaju o Srbiji za 2018. navela da bi tokom sledeće godine naša zemlja "trebalo pre svega da hitno ukloni sva nedavno nametnuta ograničenja izvoza neopasnog otpada, koja nisu opravdana prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i koja ukazuju na slabosti u administrativnom kapacitetu za sprovođenje trgovinske politike".

Portal eKapija pokušao je da od predstavnika Ministarstva zaštite životne sredine dobije odgovore na ove primedbe EU i njenih članica, kao i na pitanja o budućim koracima koje država planira da napravi ovim povodom. Ipak, i posle čekanja dužeg od mesec dana i nekoliko obećanja, odgovore nismo dobili.

Komentarišući reakcije iz Evrope, u valjaonici Metalfer iz Sremske Mitrovice kažu za naš portal da se "radi o jakom lobiranju određenih stranih kompanija čiji je osnovni interes izvoz čeličnog otpada iz Srbije prema njihovim matičnim zemlјama u kojima te kompanije imaju sopstvene preradne kapacitete".

- Oni izvoze otpad kao sirovinu za sopstvenu proizvodnju, a u Srbiju uvoze svoje gotove proizvode od čelika – kažu u Metalferu i objašnjavaju da je pozivanje na uredbe SSP-a "potpuno promašen argument jer se SSP odnosi na promet roba i usluga, a otpad nije roba, već je u Srbiji i u EU postupanje sa otpadom regulisano Zakonom o upravlјanju otpadom".

Naš zakon, dodaju, "jasno kaže da se izvozi samo onaj otpad za koji ne postoje preradni kapaciteti u Republici Srbiji".

Prema njihovim podacima, kapaciteti prerade na godišnjem nivou za čelični otpad u Srbiji iznose gotovo 800.000 tona, dok se na godišnjem nivou u Srbiji generiše oko 500.000 tona otpada. To znači, objašnjavaju, da "postoji značajan manjak u odnosu na instalisane preradne kapacitete".

Sa druge strane, direktor jednog od velikih izvoznika, kompanije Inos Balkan, Josif Vangelatos kaže da Srbija mora u potpunosti da poštuje SSP i objašnjava da su "srpske vlasti donele nove propise koji su uveli netarifne barijere na izvoz neopasnog otpada".

Pravilnici su, dodaje on, menjani tri puta i moglo bi da se zaključi da se "sve to radi kako bi se zabranio izvoz neopasnog otpada iz Srbije".

- Neopasni otpad kao što su metalni, papirni i plastični otpaci su sekundarne sirovine i treba ih tretirati kao bilo koju drugu robu, odnosno bez ikakvog regulatornog okvira.

Na pitanje koji bi razlog Srbija mogla da ima za neizdavanje izvoznih dozvola, Vangelatos odgovara da je "jedini pravi razlog za takve mere protekcionizam i favorizovanje lokalne industrije".

Nedavnu meru Ministarstva zaštite životne sredine da odobri nekoliko izvoznih dozvola on ocenjuje kao "jasan pokušaj izbegavanja pritiska Evropske komisije bez rešavanja ovog pitanja".

Vangelatos za eKapiju podseća i da su principi slobodne trgovine u korist srpske privrede, kao i da "nijedan sektor nigde nije postao jači i konkurentniji sa merama protekcionizma".

- Kompanije koje posluju sa sekundarnim sirovinama u Srbiji na kraju će biti oštećene ovakvim merama i izgubiće pristup tržištu EU.

Zabrana izvoza skupo bi mogla da košta i samu kompaniju Inos Balkan. Vangelatos, naime, objašnjava da je ta kompanija izvezla 50.000 tona u 2016. godini i 70.000 u 2017. godini, dok je ukupna vrednost izvoza bila na nivou od 23 mil EUR.

- Svakog meseca zabrane izvoza propuštamo prodaju vrednu 1,9 mil EUR - ističe, naglašavajući da "moraju da nastave izvoz kako bi mogli da isplate plate i poreze, umesto da počnu sa otpuštanjem zaposlenih i prestankom poslovanja u Srbiji".

Slične finansijske nedaće zbog nerešenog pitanja tretmana metalnog otpada, i pored suprotnih stavova od Inos Balkana, trpi i kompanija Metalfer. U ovoj kompaniji za eKapiju kažu da trenutno rade sa iskorištenjem preradnih kapaciteta ispod 50%.

- Ukoliko bi uspeli da popunimo svoje preradne kapacitete, zaposlili bismo još najmanje 100 radnika i imali bismo povećanje prometa na godišnjem nivou od preko 60 mil EUR - navode i dodaju da "za razliku od izvoznika, prerađivači otpadnog gvožđa u Srbiji redovno prikazuju dobit i plaćaju porez na dobit u Republici Srbiji i zapošlјavaju skoro šest hilјada radnika koji redovno primaju plate, dok su i uplate za poreze i doprinose takođe redovne i značajne".

Prerađivači otpada, podsećaju, doprinose značajnim procentom BDP-u Republike Srbije i "mogu taj doprinos da još povećaju ukoliko bi se poštovao Zakon o upravlјanju otpadom i količine koje su do sada išle u izvoz ubuduće išle na preradu u postojećim kapacitetima u Srbiji".

Iz naše zemlje je, inače, prethodnih godina izvoženo između 300.000 i 400.000 tona gvožđa godišnje, dok razlika između srednje cene otpada i srednje cene gotovih proizvoda od čelika iznosi oko 300 EUR po toni. Time je, pokazuje računica, samo na toj razlici u ceni iz zemlje godišnje "odlazilo" i više od 100 mil EUR.