Ukoliko želite da postanete milioner, postoje četiri puta

Istraživanje koje je trajalo pet godina zasnivalo se na intervjuisanju i istraživanju dnevnih aktivnosti, navika i osobina 233 bogata pojedinaca. Svi su imali najmanje 160.000 USD godišnjeg bruto prihoda i 3,2 mil USD neto imovine.

Tokom studije otkriveno je da postoje četiri dominantna puta prema akumuliranju bogatstva, piše CNBC.

Nešto manje od 22% milionera u studiji odabralo je da krene putem štediše-investitora. Ne samo da je najlakši način za izgradnju bogatstva, nego ako započnete rano, gotovo uvek ovaj put garantuje puno novca. Štediše-investitori u ovoj grupi zaradili su svoj prvi milion dolara oko sredine tridesetih i do sredine pedesetih godina akumulirali su prosečno neto bogatstvo od 3,3 mil USD.

Imali su i četiri stvari zajedničke: obično su imali dohodak srednje klase (mnogi su početkom karijere dostigli šestocifrenu platu, a ako nisu, živeli su vrlo štedljivo); imali su niske troškove života i radije su štedeli; mesečno su štedjeli 20% ili više svojih prihoda, te svoju ušteđevinu počeli ulagati u ranoj fazi života i to su radili pažljivo dugi niz godina.

Bez obzira na to koji im je bio dnevni posao, ova grupa je štedela i investirala kao deo svoje rutine, tj. stalno su razmišljali o pametnim načinima kako da rade na uvećanju svog bogatstva. Međutim, put štediše-investitora nije za sve. On zahteva ogromnu finansijsku disciplinu i dugoročnu predanost.

Ovo je možda najteži put ka izgradnji bogatstva, jer zahteva ostvarenje sna, poput pokretanja biznisa, postajanja uspešnog glumca, muzičara ili autora.

Otprilike 28% ljudi u ovoj studiji bili su sanjari i akumulirali su prosečno neto bogatstvo od 7,4 mil USD, dosta više nego bilo koja od ostalih grupa i to u periodu od oko 12 godina.

Svi su rekli da je rad na ostvarenju njihovih snova jedna od najvažnijih stvari koje su učinili u svom životu. Voleli su ono čime se bave, a strast im se odrazila i na bankovne račune.

Oni koji žele da idu ovim putem moraju da budu spremni da dugo rade i da budu u stanju da se nose sa finansijskim stresom. Sanjari u studiji radili su više od 61 sat sedmično pre nego što su konačno ostvarili svoje snove. Vikendi i odmori gotovo da nisu ni postojali.

U početku je stalna zarada bila gotovo nemoguća, rekao je jedan od milionera iz ove grupe. Bilo je još teže onima koji su imali porodice za izdržavanje. Kako bi finansirali svoje snove, neki su čak odlučili da odgode kupovinu kuće. Ukoliko niste spremni na rizik, ovaj put možda nije za vas.

Penjači su pojedinci koji rade u velikoj kompaniji i koji svu svoju energiju posvećuju usponu na lestvici kompanije sve dok ne dobiju mesto na rukovodećem položaju.

To je drugi najteži put prema bogatstvu, a oko 31% bogatih ljudi koji su učestvovali u studiji spadaju u ovu grupu. Trebalo im je u proseku 22 godine da sakupe neto bogatstvo od 3,4 mil USD ili više. U većini slučajeva njihovo bogatstvo proizašlo je iz deonica ili udela u dobiti.

Da biste bili penjač, ​​morate imati snažne veštine za izgradnju odnosa, a umrežavanje i uspostavljanje trajnih veza sa moćnim ljudima u industriji je neophodno.

Kao i sanjari, penjači takođe imaju dugo radno vreme. Oni koji su učestvovali u istraživanju su rano stizali na posao i kasno su odlazili. Mnogi su morali često i putovati, a čak su pojedini morali i žrtvovati svoj odmor. Profitabilnost je ogroman faktor za određivanje uspeha penjača. Ukoliko se njihova kompanija bori finansijski, njihovo vreme i ulaganja možda neće biti nagrađeni u meri u kojoj su očekivali.

Otprilike 19% učesnika studije odabralo je ovaj put. Virtuozi su među najboljim u svom poslu. Oni su izdašno plaćeni za svoje znanje i stručnost, što ih izdvaja od konkurencije.

Virtuozima je trebalo oko 20 godina da dostignu prosečno neto bogatstvo od 4 mil USD. Neki su radili na polju medicine, dok su se drugi fokusirali na pravo. Neki su radili za velike korporacije koje su u javnom vlasništvu ili su u pitanju vlasnici malih, ali visokoprofitabilnih preduzeća.

Naravno, virtuozi se nisu nužno rodili sa prirodnom inteligencijom. Oni moraju provesti mnogo godina u neprekidnom učenju. Formalno obrazovanje, poput visoke škole, obično je uslov za uspeh, a to znači uložiti ogromnu količinu novca i vremena pre nego što uopšte vidimo konkretnu koristi. Međutim, nisu svi sposobni svaki dan provesti sate i sate vežbajući i radeći na sebi.